завршен је циклус догађаја којима је Градска библиотека „Владислав Петковић Дис" обележила велики јубилеј – 800 година аутокефалности Српске православне цркве. Библиотека је овај програм организовала у сарадњи са Удружењем „Ирмос", а око 300 присутних посетилаца доказ су добро изабране теме и предавача, као и веома плодне сарадње организатора.

Публику је на почетку вечери поздравила Ирена Чоловић из „Ирмоса" и након тога дала реч Ани Ранђић, професорки српског језика и књижевности у чачанској Гимназији. Она је публици приближила мотив отуђења у књижевности 20. века. Честитавши Српској православној цркви осам векова самосталности и присетивши се далеке 1219. године и залагања Светог Саве на том пољу, Ана Ранђић је рекла: „Из пера Светог Саве проистекла је и наша прва књига Житије Светог Симеона, па ми се чини да, будући да смо под кровом Библиотеке, једне од најважнијих кућа у сваком граду, нема бољег повода да закорачимо у свет књига. Наиме, како год се неупућенима чинило, књига је лек против отуђења, јер читање је, мада се најчешће обавља у самоћи, чин љубави и заједништва. Подразумева смелост да се разговара са писцем и јунацима, да се у туђој сопствена мисао препозна, да се у себе загледа и храбро пређе преко свих граница – простора, времена, понекад и других светова."

У намери да покаже да је окретање од Бога у основи сваког отуђења, Ана Ранђић је провела публику кроз неколико књига, ремек-дела светске књижевности. Књижевни ликови попут Јозефа К. („Процес"), Мерсоа („Странац"), јунака Бекетове драме „Чекајући Годоа" до те мере су отуђени, суочени са бесмислом и пате од најтеже болести савременог човека. Ана Ранђић је навела и другачији пример код Његоша у „Горском вијенцу". „Владика Данило у тренутку сумње који га потреса, повикује: Нада мном је небо затворено, не прима ми плача, ни молитве...Владика Петар Други Петровић зна да је молитва, дакле, разговор са собом и са Богом лек од отуђења", додала је она.

О цркви, отуђењу и путевима вере, наде и љубави говорио је протојереј ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије. Он је рођен у Котору, а Православни богословски факултет је завршио у Београду. За ђакона је рукоположен на Цетињу 1999, а за парохијског свештеника годину дана касније. Као студент је објавио две збирке поезије, а неко време је уређивао и Радио Светигору.

О. Гојко Перовић је надахнуто казивао о отуђењу савременог човека, дајући духовите аналогије са примерима из обичног живота. Он је публику позвао да размишља о себи, о ближњима, о Богу и указао је на људску потребу, али и Божју вољу да успоримо и да се макар једном недељно „ресетујемо". „Што живимо убрзаније, то живимо отуђеније. Треба живети полако, тако ћемо моћи једни другима да будемо брат, сестра, отац, мајка..."

Вече пуно духовности и духовитости, библијских прича о отуђењу и избављењу, али и оних прича са интернета, музички је употпунио Хор „Слово љубве" са две композиције.

ГЗС