и туђе животе има 31 приповетку на 271 страни, издавач је чачанска "Легенда" а штампар "Бајић".

Између корица корачају обе животне стране, више срећних снова уз нешто горчине, а најбоље њихово огледало јесу ове речи Луковићевог кума Драгутина Михаиловића, у уводном слову књиге:

"То су у потпуности ишчишћене приче, лепе као пољско цвеће или паорско вино, које не трпе неслободу, написане ћопићевском чистотом исказа и капоровским невиним али непогрешивим запажањима у најбољем значењу".

Ова исповедна проза подељена је у седам поглавља па су тако "Амаркорди" јасно омеђени "Моравом и Чачком, вером која продужава сан и сном који појачава веру". Или, како један Чачанин рече у опроштајном говору над хумком другога: "Ти си веровао да су све реке, мора и океани настали од Мораве!"

Приче о Србији носе исте међаше: "Луковић Србију воли као што ју је Пашић волео. По грофу Скворци, пријатељу Пашићевом, он је волео Србију као што српски сељак воли своју њиву. Не зато што је најлепша, него зато што је његова."

У "Тишинама" писац ове збирке, "снабдевен сном, бележи пут ка тренутку кад престају све муке и сви болови, и то увек чини као бранилац малих победа људи над ништавилом".

Луковић је завршио Медицински факултет у Београду, две специјализације (инфективне болести и епидемиологију), пре три године и филозофију на Београдском универзитету, био је спортски лекар фудбалера и боксера Борца, "доктор са приватном праксом у хаосу нестајања и настајања три државе." Са таквим животописом, није му било тешко да у ове приповести уврсти многа завичајна збитија, знана и друга. Почев од једног Борчевог фудбалера из шездесетих који је, приликом доласка аутобуса у Београд, на Теразије, видевши реку пролазника, изјавио: "Људи, па овде је пазарни дан!"

Глас западне Србије