„Сад би”, вели, „било добро да уђе Румунја у рат, да нам олакша. Немамо ни одеће, ни муниције... Немамо ничега”, доноси „Политика” у штампаном издању,

У нападима и одбрани, неколико првих дана септембра 1914. имали смо на дринско – мачванском фронту на тридесет хиљада рањеника, сведочи у свом запису чачански књижевник Радоје Јанковић.

У „Благојевића механи” у Ваљеву, на мало прљавог простора, лежало је на поду стотину рањеника.

Око једанаест ноћу, над јечећим сном рањених није било ниједног чувара, ниједне милосрдне сестре, ниједне варошке девојке. Тако је било и по осталим кафанама. Овде су бар столови изнети, по другим кафанама рањеници су спавали седећи. За једним смо видели петорицу устрељених, тројицу у груди, једног у бок, петог у вилицу.
Сви ти људи мирно су седели и, у диму од дувана којег су пушили кафански гости, испијени гласом од жеђи и болова, говорили о стварима на фронту и на селу. Неки Павле из Орашца имао је тешку рану више лакта, начињену думдум зрном. Била је непревијена већ је сукнени рукав притегнут врпцом преко меса и костију. Таквих је било на сваком кораку. Рањени у трбух ишли су улицама навирући у гостионице да би гдегод нашли преноћишта.

Поспали у механи инстинктивно су у сну чували рањене руке и ноге. Није било никакве простирке, већ су лежали без реда, као изручени на под. У просторији је била запара, људи су се гицали у сну због вашију. Ноге отечене, ране у распадању, у прљавим завојима од неколико дана. Испод завоја отицали су слуз и сукрвица. Лежали су у подераним опанцима, са стопалима увијеним хартијом или прљавим пешкирићем. Многи су стигли босоноги носећи гуњеве, капуте, влашке чакшире и блузе, све у закрпама и дроњцима. Једини одевени војници били су аустријски рањеници, који су лежали изукрштани са нашима.

Некима је око врата висила билета са завојишта. На стотинак људи било је одеће из целе Србије. Такав је био и напад на Мачково брдо и положаје око Дрине. Код неких се видела и амајлија на грудима. Крај уста заспалог, рањеног у трбух, стајала је једна кисела паприка, а поред многих лежале су тољаге. По томе се видело да је људе мало ко где прихватио и да су ране на ногама носили још од првог дана. Понеко младо лице смешило се у сну, док су старији спавали натмурени. Турови ратника били су одрпани од суљања, док би доспели до превијалишта.

Одаја је ударала на устајалу крв. На опруженим ногама мртвог војника насред механе други су нашли узглавље. На лица њихова падале су муве и летеле са ране на рану. Један је устима приносио кору хлеба али није могао ни да облизне, а сви су чезнули за капљом воде.

И, док они леже овако заборављени, чује се кроз ноћ улицама једна отегнута и жалосна шкрипа мештанских, воловских кола. Долазе нови транспорти рањеника. Нико да их сачека и постара се о распореду. Било их је који су истоваривали рањенике по улицама јер им је наређено, под строгом претњом, да одмах врате кола за друге рањенике. Једна сељанка, јадно одевена, која је терала кола пуна рањеника, беспомоћно је стајала пред сусталим вочићима и ћутке плакала.

Сутра је била недеља. И помен палима на Мачковом камену уз дирљиве придике, док је васцели дан падала јесења, бездушна киша. Ишла је зима, а рат недогледан. И, крај свега, нико у народу и не помисли да се, по ма коју цену, мири са противником.

ГЗС/Политика, Г. Оташевић