У Београд је дошао 1965. године, ту је завршио средњу Медицинску школу, а потом уписао Психологију. Овај странац осамдесетих година постао је један од најпознатијих Југословена, својом чувеном реченицом „Маче, идем у Клуз”, а данас свесрдно ради на ширењу српско – кенијског пријатељства.

„Срби су заиста посебан, небески народ. Овде су ме дочекали као род рођени. Београд никад није изгубио свој дух и то је мој омиљени град. Увек му се радо враћам јер најлепше тренутке живота доживео сам овде и зато желим својим сународницима да покажем колико је Србија прелепа земља, а ваш народ изузетан”, каже Стева Шумадинац за РИНУ и открива како је добио свој надимак.

„За време студирања имао сам пуно пријатеља из целе Србије, и често сам са њима одлазио у Шумадију, тамо сам био омиљени гост и тако сам добио ово право српско име, али и надимак”, рекао је кроз осмех овај највећи Србин међу Кенијцима.

Свирао је гитару са нашим највећим звездама, Здравком Чолићем и Лепом Бреном, а и сам пева на српском и свахили језику. Циљ му је ипак да српски народ упозна са лепотама своје родне земље и да се види како су та два народа толико далека, а толико слична по својој љубазности и гостопримству.

„У Најробију у центру града постоји национални парк и само корак вас дели од дивље, сурове природе. Срби још увек нису довољно упознати са свим лепотама Кеније и сафарија, а надам се да ће се то временом променити. Годишње само око 1000 људи са ових простора посети нашу замљу”, прича Стив.

ГЗС/РИНА