„Вечерње новости”: Ко је заправо Гвозден Николић? 



 

„Вечерње новости”: Ко је заправо Гвозден Николић?
06.07.2018 10:27 | 20 коментар(а)



Чачак - Оснивач Гласа западне Србије Гвозден Николић један је од веома ретких репортера коме су изузетно поверење указали национални медији.

Једини је аутор емисије („Нећете веровати”) који живи и ради ван српске престонице, дакле не у Београду већ у Чачку, и тај низ репортажа о обичним, добрим људима, које је срећа погледала мање или више, прославио је кућу Гласа западне Србије, која је за деценију рада постала стуб информисања на простору од Шумадије до Дрине. И јавна реч којој се верује.
Био је то повод да бројни национални медији објаве интервјуе са Гвозденом Николићем. Данашњи ТВ додатак „Вечерњих новости” отворио је тему ко је заправо овај човек, одакле се створио и како је постао веома популаран репортер.

Од мајстора у фабрици до топ репортера

Можда нико није боље описао новинара Чачанина Гвоздена Николића (54) него један бајинобаштански сељак, када га је упитао: „Јеси ли ти онај Гвозден?“ Овај му одговори потврдно, на шта је сељак казао: „Сунце ти је..м, ја тебе чујем и када је угашен телевизор!“
Управо тај непосредан приступ обичном човеку, акценат на Србију која се воли, на приче која имају душу, обележили су јединог телевизијског репортера из унутрашњости Србије, који је успео да се отргне из провинције и добије своју ауторску емисију на националној телевизији („Нећете веровати” на ТВ Прва, сваке суботе у 18.45 часова и репризном термину недељом у 11 сати). Седам пута узастопно (од десет колико их је пуштено у етар) нашла се међу топ 20 најгледанијих емисија свих ТВ емитера на националном нивоу. Притом прескочивши многе култне емисије сличног жанра, па чак и поједине националне дневнике.

Како је настала емисија “Нећете веровати”?
Не могу да се помирим са сликом коју намећу чак и неки национални ударни дневници у којима је прва вест да је неко неког убио, да је Србија земља лоших људи, криминалаца. Јер сам сигуран, а то из недеље у недељу доказујем, да у овој земљи убедљиву већину чине изузетни, честити, хумани, поштени, врсни радници и уметници. Ово је земља часних сељака, славних предака, људи који су мењали историју света. Нажалост, сви ти изузетни, сјајни примери гурнути су у запећак, док насловне странице, као и телевизијске студије опседају јако лоши примери и нимало поучни, они са којима не можемо да се поносимо, нити је то наша традиција. Мој лични отпор према будалаштини, према мрачној Србији, какву покушавају да нам представе, створио је емисију.

Необични догађаји и људи су теме ваших емисија. Где их проналазите?
Не слажем се са вама, ту нема ништа необично, јер, нећете веровати, иза првог брда може вас сачекати човек који ће вам понудити парче хлеба и конак. Многи не верују колико има људи који су у невољи прискочили комшији, пријатељу, па чак и ономе кога у животу очима нису видели. Нећете веровати како су настали многи успешни људи и да су заиста потекли из опанка, иако то некоме можда звучи смешно. Многи су изгубили веру да се са поштењем и образом може више зарадити него крађом, преваром и отимачином. Хоћу ведрију страну живота и то је мој основни циљ. Тога има. Не можете да замислите колико тема нађем пред једном обичном сесоком задругом где сељаци седну да одморе и попију хладно пиво. Довољно је да их само пажљиво саслушате. Сваки од њих има бар по једну сјајну причу, али њих нема ко да чује. Зато сам им дао реч. Све су то светли примери из обичног живота. Чути их и попити са њима пиво велико је искуство, и не само то, већ за мене и велика част. То су животне теме за наук свима. Ништа нисам измислио, нити сам паметњаковић, само сам дао реч обичном свету и они су направили једну од најгледанијих емисија.

Како сте од мајстора у Фабрици резног алата стигли до новинара, препознатљивог и аутентичног?
Најпре сам радио у Фабрици резног алата и никада нећу заборавити колеге тог чачанског гиганта који су ми прискочили у помоћ у једном од најтежих тренутака у животу. То је била прекретница. Сећам се да сам баш у то време први пут имао камеру у рукама, добио сам је на поклон и нисам знао да је употребим. Локалној телевизији „Галаксија“ били су потребни сниматељи, али који имају било какву опрему. Нисам ни смео да се јавим на оглас, па је то учинила моја супруга. Био је то мој први сусрет са овим послом. Брзо сам учио. И радио дупли посоа - пре подне у фабрици, поподне ишао на снимања. Онда су кренуле револуције. Ретко ко је смео на улицу са народом, али ја сам увек био ту, међу првима. Данас нисам сигуран да ли сам био у праву, али тада сам подржавао народ и то ме је изнедрило. Касније сам постао први радник ТВ Чачак у оснивању. Ту сам се разочарао у неке људе и напустио телевизију. Потпуно разочаран, са нешто отпремнине и четворо деце 2007. године остајем буквално на улици.

Када оснивате продукцију Глас западне Србије и како креће сарадња са националним медијима?
Невоља која ме снашла натерала ме је да оснујем прву приватну продукцију у овом крају. Онда је уследила грчевита борба за посао. Ни тада нисам сањао да ћу пред камере. Плаћао сам спикера да ми чита текст који сам написао. Једне прилике нисам имао новца па сам сам покушао. Био сам принуђен, и сви су се смејали том прилогу. Признајем и мени је било одвратно. Нисам ни сањао да ће управо то променити даљи ток мог живота. Први позив стигао је са Фокс ТВ, шансу у тој националној кући за коју су се сви отимали дала ми је Тања Видојевић. Сећам се њене понуде: „Ево ти четири прилога, па ћемо видети да ли може“. Вратио сам контра понуду: „Ви мени платите четири, а ја ћу слати колико има и колико треба“. И тада се завртело. Ја сам био уплашен, а остали у шоку. Када сам после дужег времена отиша на Фокс, Јелена Степановић, организатор иза пулта узвикнула је: „Људи, ево га Гвозден!“, и око мене се одједном створило десетак колега. У том тренутку и Тања је отворила врата канцеларије и позвала ме унутра: „Улази, видиш ли колико си овде популаран. Када ти пошаљеш прилог, сви иду у режију и гледају шта си послао“. Тања више није тамо, али заувек ће бити мој пријатељ. Не могу да заборавим Звездану Јовановић - изузетан човек, давала ми је велику подршку, али данас су ту Маја Ћорац и Сенка Тешић за које дајем литар крви на СМС поруку. Такве се не рађају.

Шта је оно у чему уживате у овом послу, где проналазите мотивацију за даље?
Радећи овај посао успео сам да сиротињи саградим нови дом, јер су моје приче покренуле људе, будиле у њима. Не могу ни данас да заборавим причу о дечацима са Голије, која им је бар донекле ублажила сиротињску муку и тугу за изгубљеним оцем. У сећању ми је урезан кров на кући Перишића у селу Девићи, много пута смо натерали локалне политичаре да збрину слепе и сакате, сиротињу и беду... То је оно што вас покреће, а посебно радује када у људима пробудите добро... Већа мотивација вам не треба.

Шта гледаоци да очекују у наредним емисијама?
Тек сам на почетку. Са страхом сам ушао у све ово. Али осећам се све сигурнији, гледајући како народ реагује на ову светлију страну живота. Сад сам сигуран да сам погодио тему. Залет сам ухватио, али на јесен ће то тек добити праве димензије. Хвала „Првој“ за прилику да покажемо да добро увек побеђује лоше!


Ваша продукција броји двадесетак људи, како она функционише?

Поносан сам на своју продукцију Глас Западне Србије. У њој крупним словима на зиду пише: „Када вас зове колега, прекините посао за тренутак“. То је наш основни мотив. Сада за нас знају сви у Србији. Нема ко није чуо за Зорицу Савић (О2), Вукицу Лазовић и Жану Јанковић (Пинк), Катарину Радуловић (РТВ Војводина) и нашег уредника Гвоздена Оташевића, једног од најпознатијих новинара у Србији, коме нисмо дали да оде у пензију. Себе, синове Драгана, Ивана, Јована и ћерку Наду гледам као обичну радну снагу.

Љубивоје Николић тесар камена (зидар) на сеоској утрини под Раног Гором, 1970. године

Гвозден је одрастао у сиромашној породици у селу Коштунићи. Да ме неко питао у петој или десетој години чиме бих се бавио у будућности, вероватно ми је тада сан био да будем комбајнер...(смех). Из простог разлога - да не намичемо за хлеб, јер сам одрастао у једној од сиромашнијих породица у Коштунићима, у којој је баш у ово време некако увек запињало жита или брашна, док не стигне нова пшеница. И данас се сећам како је мене и брата мајка слала у продавницу да на леђима донесемо џак брашна, а неретко се зајмило од комшија. Али можда сам управо ту стекао ту главну карактерну особину и сазнање шта значи бити честит човек, добар комшија, јер знам колико су ценили мог оца који је био тесар камена и дане проводио у надници. Отишао сам из тог села под Равном Гором, али га никада нисам напустио, у њему сам редовно и нисам дозволио да се угаси огњиште. Кућа више није покривена сламом... Данас је моја пшеница једна од најбољих у мом месту, али и даље немам комбајн... (смех).











Пошаљите ову вест Вашим пријатељима!
ovde slika


Оставите коментар

Коментари који садрже псовке, увредљиве, вулгарне, шовинистичке или претеће поруке неће бити објављени. Мишљења изнешена у коментарима су приватно мишљење аутора коментара и не одржавају ставове Гласа Западне Србије.

Ваше име:
Ваш коментар:

Спам заштита:

 

Коментари посетилаца (20)

  • Miladin      | 08.Jul 2018.05:28 h

    Nikad ne bih rekao da je Gvozden iz Kostunica, da sada nije rekao. Reportaze su bas zanimljive. Svaka cast i samo napred.
  • Anel.Grbovich      | 07.Jul 2018.00:37 h

    Gvozden je ljudina! Gospodin ccovek!
  • LUBO LUCANI      | 07.Jul 2018.00:32 h

    SVAKA CAST U SVAKOM POGLEDU
  • Prijepoljac      | 06.Jul 2018.23:55 h

    Bravo za profesionalca a ne kao ovi nasi iz TV Forum treba debelo da platis za informaciju
  • Marija      | 06.Jul 2018.23:46 h

    Bravo care, kralju... Srbine veliki
  • Biljana      | 06.Jul 2018.23:21 h

    Divan covek, deca za ponos, svaka cast!
  • DEJAN      | 06.Jul 2018.21:59 h

    BRAVO GVOZDENE.KONACNO SE MOGU CUTI VESTI IZ ZIVOTA OBICNIH LJUDI.SAMO NAPRED YDRAVLJA I SRECE ZELI VAM REDOVAN PRATILAC.
  • Krle      | 06.Jul 2018.20:50 h

    Brvo Gvozdene
  • Ljubic      | 06.Jul 2018.20:27 h

    Covek koji je vaspitao svoju decu i naucio ih da rade i zaradjuju je za svaku pohvalu. Bravo!!!
  • Dragan      | 06.Jul 2018.17:52 h

    Gvozdene samo tako nastavi. Neka tvoj rad govori koliko si veliki čovek.
  • Kanava      | 06.Jul 2018.17:33 h

    Gvozden je čovek koji voli da pomogne običnom čoveku, da pokaže svetu da u Srbiji ima poštenih i dobrih Ljudi. Živi i radi među onima koji nisu okusili savske vode,koji čuvaju svoje ognjište i koji žele da opstane Srpsko selo. Gvozdene samo napred, ko drugima pomaže njegove staze cvetaju. Pozdrav iz Središne Srbije.
  • Čitateljka      | 06.Jul 2018.16:58 h

    G-din Gvozdene DIVNI STE! Samo prenesite zaposlenima da objavljuju sve komentare, bez cenzure molim Vas.
  • dr.      | 09.Jul 2018.09:19 h

    Podržavam
  • PP      | 06.Jul 2018.16:11 h

    LJUDINA ČOVEK U SVAKOM POGLEDU
  • Rade      | 06.Jul 2018.15:46 h

    Pozdrav za oba Gvozdena samo napred.
  • Betula      | 06.Jul 2018.13:39 h

    Uvek objektivan realan; Samo napred,svaka cast prijatelju!!!
  • Branka.guca.      | 06.Jul 2018.13:17 h

    Bravo za gospodina Nikolica.
  • Ivan      | 06.Jul 2018.11:57 h

    Bravo Gvozdene, Srbine!
  • MILAN Guča      | 06.Jul 2018.11:26 h

    Redovno pratim GZS I SVAKA ČAST za izveštavanje o svim dogadjajima. Samo tako nastavite. Pozdrav za g.Gvozdena i radakciju i saradnike GZS....
  • PP      | 06.Jul 2018.11:07 h

    Respekt za gospodina Gvozdena i njegove saradnike!
  • Mikica      | 07.Jul 2018.12:00 h

    Sve pohvale i cestitke za izvrsnog novinara NIKOLICU BRAVO POZDRAV!
  • Dragacevac      | 06.Jul 2018.10:44 h

    Zanimljiv tekst, Gvozden jedinstven lik, zanimljiv i prijemciv za obicne ljudske duse. Cestitam na svemu sa zeljom za daljim uspehom. U Lucanima ima jedna zgrada koja se gradi kao Skadar na Bojani, gradjani je zovu "skadarka". Kada je pocela gradnja, u kakvom je stanju potpuno odgovara seriji " necete verovati". Pozdrav i sve najbolje.



  •  



























     


     

    © Глас Западне Србије
    Жупана Страцимира 9/1, Чачаk
    060 5000 150, 032 347 001

    Импресум

    Статистика сајта:
    Прес: 72.871.707 посета
    Тренутно на сајту: 90 посетилац(a)