Стасале за заједницу, младе даме нису могле ући у брак без – мираза!

Кад је са младеначким велом преко главе Винка Влачић напуштала родитељски дом, са собом је понела и брижљиво спреману девојачку спрему, јер без дарова није могла пред мужевљеву родбину.

“Како се женско роди, тако мајка каже да мора почети припремати спрему. Полако се плело и везло и све то се стављало у кофер или сандук девојачки и није се дирало, само се додавало ново”, прича Винка за РИНУ.

Она каже да је и сама кад је стасала кренула да плете и везе, како би дарови на дан свадбе били што богатији.

“Ја сам извезла око 20 столњака како бих поклонила заовама и свекрви, а посебан везени пешкир био је намењен свекру, кад се прво јутро умије обавезно је то морало да му се принесе како би обрисао лице”, рекла је Винка.

У девојачке шкриње слагали су се пешкири, шарени ћилими и хеклани столњаци, али било је и оних захтевнијих младожења који су у мираз тражили много више и без тога нису хтели да прихвате младу. Миланка Минић из Драгачева сећа се високих прохтева свог свекра:

“Тражио је имање или њива да се да. Ако тога није било, онда су морале да се дају паре. Нико младу тек онако није прихватао у кућу. Неки су тражили дукате или спаваћу собу, трокрилни шифоњер и припремљене душеке”, присећа се Миланка.

И  не само да су прохтеве имали свекар, свекрва и заове већ и тадашњи младићи нису бежали од миражинки. Велизар Савић дуго је бирао и на крају стигао код Андрића на мираз.

“Док сам био момак само сам тражио девојку која има мираз. Могла је да буде лепа као слика или згодна као авион, то ме није занимало. Ако нија имала мираз не бих је ни погедао. Ја сам то тако тражио и могу вам рећи лепо сам прошао”, каже овај приспели домаћин.

Иако  се времена у разним сегментима мењају, изгледа да су неке ствари остале исте, само се сада називају другачијим именима. Можда су управо младожење из тог периода утабале стазу девојкама које се данас популарно називају спонзоруше? Само што уместо трокрилног шифоњера, оне би ипак мало луксузније аутомобиле...

РИНА