који су полетели из базе Ферфорд (Велика Британија) и из јужног Јадрана са подморница и бродова Шесте флоте Ратне морнарице САД. У првом налету лансирано је укупно 78 пројектила. Истовремно је са носача авиона из састава Шесте флоте и база у Италији, Немачкој и Турској, полетело око 300 авиона од чега 100 - 200 борбених, наоружаних најсавременијим вођеним убојним средствима (авио - бомбе и ракете ваздух - земља и ваздух - ваздух). Тиме је отпочео ваздухопловни напад, са циљем да се брзом операцијом униште и неутралишу витални објекти Војске Југославије, а посебно ратно ваздухопловство (РВ) и противваздухопловна одбрана (ПВО). После рата је Пентагон јавно изјавио да је тежиште операције било уништење и неутралисање ПВО система СР Југославије – доноси „Политика” данас у штампаном издању.
Делови отворене касетне бомбице са калемовима и избацним механизмом, Фото „Војнотехнички гласник”
Војне доктрине у највећим земљама света заступају становиште да се ратни конфликти, какви су били у Ираку, Босни и Херцеговини, Чеченији и СРЈ могу успешно решавати селективним нападима на виталне циљеве противника коришћењем оружја високе прецизности погађања, и могућности дејства са дистанце. Овакве агресије се спроводе масовним нападима крстарећим ракетама и авијацијом по аеродромима, положајима ракетних јединица и радарима ПВО, командним местима, телекомуникацијским системима, али и по економској инфраструктури земље, како би се одмах сломио отпор и угрозила егзистенција становништва. У ову сврху су коришћене касетне бомбе CBU-102/B са бомбицама BLU-114/В које су деловале по електроенергетским постројењима. Упоредо су по цивилним објектима коришћене касетне авио - бомбе са разорним бомбицама на објекте као што су зграде за становање, болнице, школе...
Ово у својој студији, објављеној недавно у нашем „Војнотехничком гласнику”, наводе научни истраживачи др Мирјана Анђелковић Лукић и др Мирјана Стојановић, повећеној посебно електро проводљивим влакнима у касетицама бомби којима је нападнут електроенергетски систем СРЈ 1999.
Сви пројектили који су бачени на СРЈ током бомбардовања, по свом дејству и намени, могу се сврстати у три опште групе: разорни, вођени и невођени, различитих калибара, (ракете, авио - бомбе и касетне бомбе), противоклопни и пробојни, пуњени са осиромашеним ураном, и неексплозивни, који на циљу не остварују дејство експлозије, али изазивају велике штете, такозване „меке бомбе” или „бомбе за замрачење”.
Електропроводљива влакна су намењена уништавању енергетског система државе, тако да се читава нађе у мраку, без струје. То значи искључење болница, индустријских постројења, школа, факултета...
Први пут су коришћена над Ираком, али су по хемијској структури била графитна влакна, алотропска модификација угљеника, такође веома проводљива. Због тога се све такве бомбе које садрже електропроводљива влакна популарно називају „графитним” и, поред разлике у саставу, све делују на исти начин: онеспособљавају енергетски систем. Влакна која су бацана на СР Југославију су била производ високо софистициране технологије четврте генерације, и делују тако што изазивају кратке спојеве на далеководима.
Касетне бомбе CBU (енг. Cluster Bomb Unit), у зависности од модела, састоје се од тела авио-бомбе SUU-65/B или SUU-66/B („одбациви контејнер”) који је напуњен са 202 бомбице BLU-114/В. Кaсeтнa aвио-бомбa CBU-102/В је мaсe око 340 кг а бомбице, појeдинaчнe мaсe од једног килограма, су напуњене кaлeмовимa са проводљивим влaкнимa. Развијенa јe зa тактичку авијацију Ратног ваздухопловства САД зa дeјствa сa висинa од 600 до 6.000 метара при брзинaмa 460 до 1.200 километара на сат. Овa бомбa јe развијенa 1994. годинe, a усвојена у нaоружaњe Оружаних снага СAД крaјeм дeвeдeсeтих.
Касетна бомбa CBU-102/В има тeмпирни упaљaч сa висиномeром, који нa зaдaтој висини од тлa aктивирa дeтонaционо сeчиво којe одсeцa прeдњи и зaдњи дeо бомбe сa стaбилизaтором, a контeјнeр сe рaсeцa по дужини на три дeлa под углом од 120 степени и нa тaј нaчин сe под дејством ваздушне струје и центрифугалне силе ослобaђaју кaсeтнe бомбицe. Бомбице имaју свој тeмпирни упaљaч сa сaтним мeхaнизмом који након одређеног времена ослобaђa поклопaц нa врху бомбице и рaсипa кaлeмовe по eлeктричним водовимa. Кaлeмови су изрaђeни од силицијумског влaкнa, прeсвучeни молeкулским слојeм aлуминијумa, и претпоставка је да је нa силицијумско влaкно нaнeт посебним поступком, напаравањем под вакуумом или нанотехнолошким поступком.
Бомба са електро-проводљивим влакнима (у којој се налазе бомбице BLU 114 / B, произведене у САД) се користила у агресији НАТО-а на СРЈ, кад је онеспособљено више од 70% електричне енергије у нашој националној мрежи. Али, за мање од 24 сата, стручњаци из Србије су успели да обнове оперативност електросистема у коме су само далеководи имали дужину од 9.408 километара, тако да коришћене бомбе са елетропроводљивим влакнима нису дале очекиване резултате. Ево како...
С обзиром на малу масу влакана, ветар је повремено носио проводљива влакна са неочишћених делова постројења и из блиске околине, која су потом падала на већ очишћене делове електросистема и долазило је до поновних кратких спојева и нестанка струје. Ове хаварије су биле најтеже у историји ЕПС - а. Инжењери из Војнотехничког института са сарадницима са Технолошко-металуршког факулетета у Београду, успешно су решили подизање проводљивих влакана са тла, коришћењем одређеног поступка, којим су танке нити лепљене за земљу и није било могућности за њихово поновно дизање. Тако је спречено њихово подизање у ваздух и поновно изазивање кратких спојева. Кад је непријатељ схватио да српски радници електропривредних постројења успешно санирају штете од проводљивих влакана и да практично нема штете по електроенергетски систем, почели су да гађају трафо станице разорним бомбама. То је резултирало накнадним загађењем тла, јер је из погођених и запаљених трансформаторских станица истицало трансформаторско уље и одлазило у воду и у земљиште.
ГЗС/Политика, Г. Оташевић
