пре 78 година, пружили храбро отпор неупоредиво надмоћнијем непријатељу, бранећи Ужичку републику, једину слободну територију у рату окупираној Европи, одступницу Врховном штабу Народно ослободилачког покрета Југославије, партизанским одредима и болници.
Одајући почаст погинулим на обележавању годишњице страдања градоначелник Ужица Тихомир Петковић је рекао:
„То је био претежак задатак за неколико стотина бораца Пекарске, Кројачко-обућарске, Ткачке и Железничке чете пред 3.000 немачких војника који су, у том тренутку, располагали најсавременијим наоружањем. Око два сата борци Радничког батаљона пружали су отпор немачкој армији и успели да омогуће да се Врховни штаб и партизанска болница евакуишу.
Задатак је извршен, а цена је била превисока. Борци су били свесни да повратка са Кадињаче нема, али ти честити радници, обични људи којима је рат наметнуо улоге које нису желели, нису имали другог избора сем да следе своја уверења и осећај дужности.“
„Седам дана пре битке на Кадињачи Раднички батаљон је остао без чете радника фабрике оружја који су, заједно са грађанима Ужица, изгинули приликом страшне експлозије у трезорима Народне банке у којима је била смештена партизанска фабрика муниције. Наша дужност и обавеза је да се се сећамо и исказујемо поштовање њиховом жртвовању, јер само тако можемо бити достојни слободе која је плаћена људским животима.“-рекао је градоначелник и додао:
„Управо зато сваког 29. новембра ми смо овде, са тугом и поносом, да им одамо почаст и покажемо да нисмо заборавили њихов херојски чин.“
Зоран Антић, државни секретар у Министарству за рад. запошљавање борачка и социјална питања је, обраћајући се на свечаности, рекао:
„На овим пропланцима који чувају тајне судбина људи великог срца, страдалих за велике идеале одајемо почаст Радничком батаљону. Кадињача је један од оних историјских момената о којима ће нас овоземаљски свет тешко разумети. Како једном грађанину света објаснити ментални и морални код једног народа који је у стању да вредности, идеале и општа добра издигне изнад личне добробити и да му предност већу од сопственог живота. То је живо сведочанство нашег духовног и народног идентитета које је у претходним вековима било жиг који смо сами себи добровољно, поносно, достојанствено, часно и страдалнички урезивали на чело.“
Глас западне Србије
