Судбина лепотице из вилиног кола 



 

Судбина лепотице из вилиног кола
26.11.2020 09:27 | 0 коментар(а)



Нова Варош - Век и по у селима између Златара и Јадовника препричавају пророчанство.

Усуд девојке из Лопижа: двојица младожења покушај отмице платила главом, као и ага. Покупили све, потерали стоку и упутили се на границу са Србијом.


Те летње ноћи кад се у кући Петра Трмке родила девојчица, плачом је пробудила дубровачког трговца, који је заноћио у селу Лопиже, између Јадовника и Златара, пратећи караван са робом, од Дубровника према Нишу. Трговац чудног изгледа и у необичној одећи нешто је сањао и општио са вишим силама, па рече домаћину да детету дају име Сара, обдари је великим златником и каза:


„Биће ово лепотица какву нисте видели у овом крају. Срећно ће живети са оцем и мајком, браћи ће бити понос и дика, али кад стаса, многима ће несрећу донети, због ње ће страдати, а она неће бити срећна због тога. Смириће се и наћи свој усуд далеко одавде.


Записујући казивања стрица Милије, у причи "Љубав Саре Петрове", овако је пре неку годину у „Савиндану" Славољуб Васојевић, професор и хроничар краја, пренео предање о пророчанству трговца од пре века и о трагичној судбини сеоске лепотице, који се преносе у селима двеју планина.


Сара се прочула у читавом крају. Док игра у колу вашара на Сувом бору момци је кришом погледају. Сваки хоће да је понесе у очима... А стасита и поносита, црни тршави жбун на глави, а очи ко трњине. Држала се отмено и поносито, али не и надмено. Кад се некоме од њих осмехне - колена клецају. Нема јој равне, као да ју је неко узео из вилиног кола, па послао да људе мађија...


Гледала је и Сара момке, није да није, али се није могло знати који јој је за око запао. Кршног момка из Прелића, у Мишевићима, који се зарекао да ће бити његова, Сара је одбијала, казујући да залуд цепа опанке, а браћи, на гласине, одговарала:
Само мртва могу бити његова! Жива никако! И да знате: никоме се нисам обећала, чекаћу своју судбину...


Летос су чланови фамилије Прелић, на Равнинама, изнад засеока, подигли камени белег са записом: "Прелић Петар и Косто. Бранећи право на љубав изгибоше почетком 20. века. Поносни потомци". Један од потомака, Милош Прелић, професор у средњој школи у Београду, део страница романа "Разасвит на Орловом кршу" посветио је овом догађају из, каже, по свој прилици 1905. године. У нарацији је променио имена прадеде Петра и несуђеног младожење Коста.


Приповедач Васојевић у записима сведочи да је негде иза Петровдана, у време кошења ливада, усред бела дана, као из земље бануло десетак Прелића. Сара је за разбојем ткала, зграбиле су је јаке мишице и извукле, она се отимала и у очајању запомагала:
- Не дај ме, мајкоооо!

Потомци чували сећање на Петра и Коста


Мајка је некако успела да обавести укућане. Први је до куће стигао Вуксан, зграбио пушку испод стрехе, за њим су остали кренули у потеру. Угледавши Сару, клонулу, онемоћалу, као покошени цвет ливаде на јулском врелом сунцу, подвикнуо је:
Стани Прелићу, да видимо чију сестру без питања водиш. Пусти Сару! Пусти, кукала ти мајка, ил’ ћеш данас погинути!


Разлеже се рески пуцањ и младожења паде поред Саре. Припуцаше и Прелићи, а Вуксан, који није тражио бусију, други метком обори и младожењиног оца. Пресуда турског суда у Сјеници била је кратка: Вуксан је слободан! Нико не може на такав начин да се жени.


И у другом случају неузвраћене љубави, момак Радуле је покушај отмице - платио главом. Код оваца је ножем напао Сару, хтео као звер да зграби плен, па ју је ранио и дао се у бег. Убиле су га заптије, гонећи неког одметника.

 

Чекала је Сара своју судбину, а брат Властимир, бранећи њену част, вилама је убио агу напасника, што се данима гостио под крушком, бројао вреће јечма и зоби на гувну и тражио да га Сара служи. Док се у колиби нагнула да затегне кревет и синуле јој бутине беле као снег - ага је изгубио памет. Мајка је чула врисак, а брат, дотрчавши са гувна, затекао је агу да се још рве са Саром.


Мртвог агу, пише Васојевић, замотали су у ирамче на ком је седео и сместили га у амбар. Исте вечери покупили су све што су могли да понесу у повезу, потерали стоку и упутили се на Јавор и границу према Србији, која је била на три сата хода. Никад нико из села није сазнао где су се зауставили и поново окућили. Или је неко знао, али није хтео да каже...

Завичај - засеок Прелића на Златару


Забрањена љубав


„Била је то забрањена љубав, јер Трмчићи, богата фамилија, нису дозвољавали да се њихова одива уда за сиромашног Коста Прелића. Сплет околности делио је Прелиће од погибије: Требало им само 15 метара да замакну у клисуру испред потере, а пушке им нису опалиле јер их је прабаба Милева подмазала да не "падне крв". Белег смо подигли на месту погибије јер сви остали преци имају споменике на сеоском гробљу”, казује Милош Прелић.


Д. Гагричић, Златар Инфо/ГЗС











Пошаљите ову вест Вашим пријатељима!
ovde slika


vilino kolo sudbina lepotica

Оставите коментар

Коментари који садрже псовке, увредљиве, вулгарне, шовинистичке или претеће поруке неће бити објављени. Мишљења изнешена у коментарима су приватно мишљење аутора коментара и не одржавају ставове Гласа Западне Србије.

Ваше име:
Ваш коментар:

Спам заштита:

 

Коментари посетилаца (0)

Вест нема коментара.
Будите први који ће коментарисати ову вест!


 















 


 

© Глас Западне Србије
Жупана Страцимира 9/1, Чачаk
060 5000 150, 032 347 001

Импресум

Статистика сајта:
Прес: 96.646.170 посета
Тренутно на сајту: 58 посетилац(a)