Гуча 2020. без Сабора: Шајкача се никоме не скида 



 

Гуча 2020. без Сабора: Шајкача се никоме не скида
06.08.2020 12:06 | 0 коментар(а)



Гуча – Кад год би из Берлина долетео на Сабор у Гучу, а то је бивало сваког августа, Милутин Давинић (1955) метне шајкачу.
Саборашице у Гучи, са шајкачама и вувузелама, фото Г. Оташевић

У торби понесе разне: стару српску од зелене чоје, до беле од памука или кепера. И, кроз варошицу не иде без капе српског народа, преноси „Политика” у данашњем штампаном издању.

-Волим је и због тога што се шајкача никоме не скида – казао је једном за „Политику” Давинић, рођен подно Јелице а послом и адресом везан за Немачку већ деценијама.
Овог четвртка у драгачевској варошици неће бити ни шајкача ни труба, нема отварања ни увода у вишедневно славље, музику која се разлеже брдима. Вирус који је заробио васељену одложио је највећи народни скуп у Србији али ће, боже здравља, нова прилика да се укаже већ следећег августа, пошто је 60. Сабор отказан.
Драгачевски сабор трубача јесте празник музике, весеља и живота, али и непоновљива збирка старих и нових обичаја српског народа. Бог свети зна како ми изгледамо у очима странаца са шајкачама и три раширена прста док размењујемо три пољупца у образе бијеле, уз урнебесну музику? Али, то се, сва је прилика, допада и њима чим сваке године у хиљадама долазе у Гучу.

-Три пољупца у образ, што није карактеристично за већину других култура, јесу један од симбола етничког и верског идентитета, карактеристичног само за Србе. Посебно када се ради о шајкачи као врсти капе која такође представља визуелни знак србијанске препознатљивости. Или, што би рекао Момо Капор – „облик пркоса, храбрости, нежности и ината”, односно та капа „већ неколико векова штити српске главе од природних непогода и ратних пораза, представљајући свету везу с прошлошћу и спону са животом” – наводи др Драгослав Петровић, социолог из Ниша, који је научним алатима изучавао појаве на највећем трубачком фестивалу овог света.
Он у своме раду „Сабор трубача у Гучи” подсећа на следеће ставове етнолога Драгомира Антонића:

„Ми се поздрављамо са `Помаже бог – бог ти помог`о`. Ако носим шешир ја га скинем, или подигнем. То је случај у граду где се носе шешири. Шајкача се не скида, јер у селу то није обичај. Онај ко иде путем, поздравља оног који седи поред пута. У граду се не поздрављају непознати људи, у селу се јављамо и незнаном човеку који нам иде у сусрет и тиме исказујемо своје поштовање. Када се поздрављамо рукујемо се како бисмо показали да нам је рука празна, да не носимо бодеж или какво оружје у шаци. Они који су у сродству или су блиски, љубили су се два пута у образ. Онда је преко Руса и Црногораца ушло у традицију да се љубе три пута, што је опет повезано са Светим Тројством. Уосталом, у народу се каже `три пут Бог помаже`, то је управо због приче о Светом Тројству. Дакле, у питању су Света Тројица, и свако користи своју иконографију”.

Срби из Мелбурна на Сабору у Гучи

А три раширена прста (палац, кажипрст и средњи), како смо до њих дошли? Петровић вели да би то по некима требало да представља свето тројство (Отац, Син, Свети Дух) и подсећа шта је рекао писац из дијаспоре Петар Милатовић – Острошки:

„Војводе, кнежеви и остали јунаци у Првом српском устанку положили су као представници Скупштине вожду Карађорђу 1811. године заклетву која гласи: „Ми, команданти, војводе и кнезови у име Свете Тројице дижемо три састављена прста, заклињемо се Богом, часним крстом и Јеванђељем и обећавамо веру, верност и послушност врховном вођи српског народа, господину Ђорђу Петровићу, верност њему и његовим законским потомцима.” Тада се и Вожд Карађорђе заклео у Скупштини следећим речима: „У име Свете Тројице три састављена прста дижем, заклињем се богом, часним крстом, Светим Јеванђељем и свим светима да ћу се за народ који предводим бринути, славу нашег народа уздизати, да ћу за народ свој живот жртвовати, за слободу отаџбине и свих нас.”

-Према етнологу Антонићу, поздрав са три прста није ни српски, ни нацистички, ни усташки, већ хришћански. Положај прстију није важан пошто могу да се покажу три спојена прста а могу бити и три усправљена поготово кад се полаже заклетва, јер се тада прсти могу и раширити како би их маса видела. Наглашава да суштина није у томе јесу ли раширени или спојени јер то представља само спољни ефекат, како би неко ко гледа са стране могао боље да види шта се дешава. Због тога су три прста раширена. Међутим, `када се користе са жељом да се обратите богу, онда су прсти спојени” – објашњава Петровић.

И, додаје шта је о та три прста казао историчар Милосав Самарџић:
„Нема сумње да је тиме створен специфични српски поздрав, као реакција на `victory` поздрав који су користили Хрвати и Албанци. Просто, ми смо додали један прст. Остало је да поздрав са три прста подразумева оно што садржи и поздрав са два прста, а то је победа – зато се и највише користи када се очекује нека победа, или се пак она прославља – али је додато још једно, религиозно значење. Тако српски поздрав, вербално саопштен, отприлике гласи: Победа уз божју помоћ.”

Нису баш сви обичаји, песме и бајалице на овом празнику српске трубе – митског порекла. Тако се, рецимо, зна да је песма „Српска ми труба трубаше” настала у време борби српских четника са бугарским комитама, 1907. године у селу Дреново код Кавадараца. Њоме се опева јунаштво Јована Стојковића Бабунског у том боју, дуго је била забрањивана и певана кришом, и сачувала се до данашњих дана, али као четничка химна по стиху `Спрем`те се, спрем`те, четници`”.

И партизани су дуго имали своје звездане тренутке у Гучи јер је скоро 30 година, све до почетка рата деведесетих, на сваком сабору приређивана свечана академија у гучком дому културе под називом „Друже Тито, ми ти се кунемо”, уз одговарајућу музику, поруке и беседе. Старији Гучани данас приповедају да је то, уствари, била само маска, како би се том приредбом донекле покрило србовање које је преплавило варошицу, у саборске дане испуњену шајкачама, српским ношњама, трубама и песмама које „нису биле на линији СКЈ и друга Тита”.

-Домаћини Сабора увек су се позивали на традицију и деценијама одржавали академију „Друже Тито ми ти се кунемо” иако, колико се зна, у партизанским јединицама није било трубача – једноставно тврди историчар др Милош Тимотијевић.
Једног дана неко ће, ваљда, утврдити, шта је у животу и делу Јосипа Броза Тита било збиља, шта само легенда. Сада га у Гучи нико не помиње, иако се његов лик шетао годинама кроз варошицу, одштампан на мајицама сабораша. Уз текст испод портрета у ситоштампи: „Само вас гледам, мајку вам божју”.

ГЗС/Политика, Г. Оташевић

 





Пошаљите ову вест Вашим пријатељима!
ovde slika


guca sabor 2020 sajkaca

Оставите коментар

Коментари који садрже псовке, увредљиве, вулгарне, шовинистичке или претеће поруке неће бити објављени. Мишљења изнешена у коментарима су приватно мишљење аутора коментара и не одржавају ставове Гласа Западне Србије.

Ваше име:
Ваш коментар:

Спам заштита:

 

Коментари посетилаца (0)

Вест нема коментара.
Будите први који ће коментарисати ову вест!


 



















 


 

© Глас Западне Србије
Жупана Страцимира 9/1, Чачаk
060 5000 150, 032 347 001

Импресум

Статистика сајта:
Прес: 91.115.955 посета
Тренутно на сајту: 104 посетилац(a)