коначно су остварили профит. Један од њих је и млади Марко Трнавац, у Србији познат као један од најбољих трубача овенчан наградама у Гучи, а притом и вредан пољопривредник који не допушта да имање у његовом родном селу Мршељи код Пожеге зарасте у коров. Остао је на свом огњишту, ту оформио породицу и обрађује земљу на површини од око 30 хектара.

"Oд малих ногу знам шта су сеоски послови и ништа ми није страно када је реч о пољопривреди. Када останете на селу морате сваштарити, од сваке културе имати по мало. Бавимо се сточарством, ратарством али и воћарством. Купина нам је ове године донела највеће приходе, година је била рекордна. Посадили смо је на око сто ари и убрали 11 тонa. Све је продато, а цена је била најбоља у историји", каже Марко за РИНУ.

Да је важно бити свој на своме овом младом трубачу показала је и епидемија корона вируса. У години кад свирки, ни тезги није било главни приходи стигли су управо од пољопривреде. Навикао на рад и сеоске послове, како каже, ништа му не пада тешко.

"Дешава се да дођем са свирке у свануће, па правац на трактор, било то кошење, сетва, жетва, орање или неки други сеоски послови. Домаћинство ниједног тренутка не сме да трпи. На селу радно време не постоји, устаје се у пет ујутру и док се послови не обаве у кућу се не враћамо, оно што се зацрта тај дан, то се мора и урадити. Када причате неком из града колико се на селу ради, не помишљају да се преселе, али не схватају да када си на селу имаш слободу, и због тога не намеравам да напустим огњиште", поносно прича Трнавац.

Уз субвенције је успео да обнови и механизацију, која је један од најважнијих фактора успеха у пољопривредној производњи.

"Купио сам трактор и додатне прикључке, како бих олакшао рад на селу. Живот и рад без мехаизације нарочито у данашње време када нема људи је незамислив. Прошла су времена када се све радило ручно и на мобу, данашња домаћинства имају и по неколико трактора како би све постигли што зацртају, и све се више парцела закупљује и обрађује, а све је мање радне снаге. Све раде машине", каже Марко.

Ову годину осим по фантастичном роду купине памтиће и по томе што се овенчао вредном наградом на јубиларном Сабору трубача у Гучи. Томе је посветио већи део свог живота, а он и чланови његовог бенда вредно вежбају и надају се да ће свака забрана окупљања ускоро бити иза свих нас. Због умећа свирања на лименом инструменту прославио се и ван граница Србије.

"Некако цео наш крај и некада и сада, незамислив је без трубе на весељима. То ми је био сан, да постанем врстан свирач овог инструмента, труба је нешто што ме прати кроз цео живот, почео сам да је свирам од седмог разреда основне школе и тада смо били најмлађи оркестар на Балкану. Могу слободно да кажем да све што сам сањао управо ми је труба донела, пропутовао сам пола света, од Америке до Кине. Од 2014. године

почели смо да се се такмичимо на највећем трубачком такмичењу у Гучи од када смо узели две нама јако значајне награде, а то су признање публике и златна труба", каже овај свирач.

Марко истиче да га труба можда јесте прославила, али да не жели наустити село у ком се родио и где год да крене захваљујући лименом инструменту, увек ће се, како наглашава, враћати кући у свој родни крај.

ГЗС/РИНА