Ваља се, ето, за ову прилику јер су тад, на јеличкој стрмини, отворили спомен кућу своје породице, неку врсту музеја о Крсмановим потомцима - доноси Политика у штампаном издању.
- Усусрет прослави стогодишњице пробоја Солуског фронта одлучили смо да саберемо породичне успомене и покоју фотографију или документ, и тако од заборава одбранимо ратнике који су чували част Србије. Мог оца Милоша и његовог брата Петронија – каже за „Политику” Михајло Крсмановић (89), који наш лист чита од 1947. године.
Вели да је одлуку о оснивању музеја донео савет фамилије, дакле он, па синовци Миленко, Ратко и Василије, и син му Петроније. За ову прилику, о осунчаном пролетњем дану, под вињагу је село петоро: Михајло и Петроније (66) дошли су из Ресника где живе, инжењер Василије (71) из Чачка, Михајлова сестричина Разуменка (78) из оближње Атенице, а Милошев праунук Никола (29) из Јоханесбурга где му је станиште с породицом.
Па се заметнула прича о предачким подвизима. Михајло приповеда да је његов стриц Петроније ступио у Српску војску још 1913. као младић од 20 лета, борио се од Цера до Београда, стекао чин каплара и навек остао пред престоницом, у Малом Мокром Лугу 1915. Не зна му се гробно место, али постоје два белега. Један стари: име на спомен плочи манастира Благоевштење овде у завичајној Трнави; други нови – плоча коју је породица поставила пре пет лета на трнавском гробљу, наслонивши је на споменик Петронијевог оца Велимира.
Михајлов отац Милош (1897 – 1943) добровољно је ушао у ратну несрећу, прешао Албанију са Српском војском, а кад је почео пробој на Кајмакчалану пало му је у део да као курир јави војводи Степи Степановићу да је непријатељски фронт сломљен.
- Рањен је док се враћао у јединицу и, гладан и повређен, морао је сам да тражи амбуланту. То му је тешко пало, па је после рата променио политичко убеђење и приступио Комунистичкој партији Југославије – беседи Михајло о свом родитељу.
Први рат је преживео, али други не могаше. Милоша је убила четничка тројка, септембра 1943. у средишту Трнаве, па су он и старији му брат Петроније оставили кости свако у свом светском рату.
- Милошеви синови, Милун, Ђурђе и ја, били смо захвални оцу што смо после Другог светског рата мирно живели и радили у ослобођеној Југославији – рече Михајло, одлазећи са штапом из озеленелог завичаја у Горњој Трнави, ка београдском преграђу.
Али, људима у срцу навек остају место њиховог постања и староставне приповести о јунаштву предака.
Политика / Г. Оташевић
