налази се депонија, класични отпад или ђубриште на коме се може приметити свашта, од машина за суђе, телевизора, столова, намештаја.

Да ли се ради о људском немару, намери, нужди или томе слично, неважно је, важно је да се уништава један од најчистијих делова најстарије ваздушне бање у Србији, проглашене пре скоро тачно 100 година, још давне 1922. године.

На запрепашћење оних који стварно негују природу и чувају стечено природно наслеђе може се уочити велика количина разних ствари, набацаних у један јарак.

Видимо у последње време све више гласова који позивају на позорност када су у питању екологија и уопште заштита животне средине, упућују се уопштене критике на рачун свега и свачега, спочитава свакоме и "онима изнад", из оправданих или неоправданих разлога, овај или онај наводни прекршај и (не)потписани уговор, а све под плаштом борбе за чистији ваздух, земљу, воду, природу.

А на другој страни, за све то време, шта се чини?

Људској бахатости краја нема, баца се смеће, оно што је природа уредила и створила уништавамо, остављамо старо где му није место, одлажемо отпад и смеће у реке, језера, не бринемо довољно о квалитету енергената које користимо чак и када то можемо финансијски да исконтролишемо...

Искоришћавамо сваку прилику да нешто подведемо политизацији и настојању да назовипроблем поприми политичке обрисе док истовремено еколошке проблеме у свом домену гурамо под тепих.
Онда је то само мантра.
Променимо навике или, у супротном, не тражимо изговоре, пођимо од себе, не очекујући од других ништа више што сами нисмо у стању да пружимо.
Колико штитимо природу, штитиће и она нас.
Штитимо је сви, без изузетка, али ако не видимо брвно у оку своме, немојмо ни трун у оку другога!

ГЗС