који су и даље привржени поезији, епској или лирској свеједно. Ова, коју је срочио инжењер Велимир Митровић, доскора помоћник градоначелника Чачка, нешто је између.
Али, сигурни смо да ћете је прочитати, па вам то и предлажемо. Ево две најновије Митровићеве песме:
МОЛИМ ТЕ МАТИ
Јутро је, буде се верници, устају.
Блажених лица, свечаним ходом цркви прилазе, крсте се, пред олтар ступају.
С надом и вером у бога, у Христову икону гледају.
Свештеници испред њих ходају и свете им поруке читају.
Шири се мирис тамљана, босиљак воду свету милује.
Света литургија у току је.
Мир Божији у свима је.
Сви они својој цркви верују.
Она је, света, благословена, према народу искрена и отворена.
Она је лепа, сложна, јединствена, јака, чедна и Христу верна.
У њој су свети оци, скромни, смерни, поштени, вером у бога обдарени.
Среброљубље, гордост, бахатост, похлепу, прељубу, презиру.
На новац, луксуз, раскош, земаљску моћ се не обазиру.
С народом судбину деле и свима нам веле.
Христос по среди нас, јесте и биће.
Мир Божији.
А неки други оци?
У исте мантије обучени, новцем, похлепом из вере извучени!
Црне лимузине возају, понеки њима и кријући тргују, прљаве паре зарађују!
У мрачну се политику мешају!
Наивне девојке заводе и обљубљавају, почивше вернике не уздижу већ „уземљавају“!
Славу нам и свету водицу обесмишљавају!
Од скора, у туђу одећу пресвучени, са криминалом другују, дрогу дилују!
Уместо да босиљком милују, децу нам конопљом маком и коком силују!
И даље у име цркве чинодејствују, Христу и свом народу се ругају!
Децу нам из цркве у неки други поштенији свет терају!
Они нису наши свети оци.
Они нису свети богоносци.
Ко су и чији су ти нељуди што се у свете и друге одоре маскирају?
Што нам парохије и школе опседају?
Коју они веру проповедају?
Коме се они исповедају?
Са киме они другују?
У кога Бога они гледају и верују?!
А црква ћути?
Молим те!
Цркво, моја мила мати.
Своме се народу гласно обрати.
Ове нељуде од себе испрати.
Уз Христа, Богу нас врати.
Верници ће уз тебе стати.
Молим те мати!
ДАЛИ ЈЕ ХИПОКРАТ У ЧАЧКУ!?
Некада давно,
по целом свету лечио:
болесне и слабе,
старe и младe, деде и бабе
и све то џабе.
За новцем није марио,
Tако, у беди и сиромаштву остарио.
У медицину се није разумео,
лечењем зарађивати није умео.
Направио је огромне дугове,
изгубио све другове.
Вековима лутао,
погрде, подсмех и презир гутао.
Али, људи гле чуда!
У ова времена луда, појави се наде зрачак!
Он тумарајући дође у Чачак, Чачак, Чачак!
Да знате!
Посрнулом му, презреном и пониженом, своје хумано лице,
показаше неки лекари чачанске болнице.
Вештином својом набавише и њему поклонише: ултразвучне, гастроскопске, колоноскопске, скенерајуће и друге апарате!?
Исте државне баталише!
Болничко лечење запустише,
исте, мантиле и ординације задржаше,
у директорске фотеље поседаше.
Оболеле људе у редове постројише!
За помоћ код њега упутише!
Ватру медицинског бизниса запалише!
Ера нова.
Важна је лова, само до крова!
И још да знате!
Зато примају по две плате,
да беду скину му и раздуже га на рате!
Двоструким: амбулантама, знањем, моралом, пожртвовањем, љубављу, поштовањем и платама,
славу му уздигоше и повратише.
Име му у Чачку исписаше,
дугове вратише, медицину на здраве ноге поставише.
Остаде мала дилемица.
Пуна је чачанска болница:
збуњених, болесних и јадних људи,
ал“ им се вера још увек буди,
и наде трачак.
Он је дошао у Чачак!
Али, у чачанску болницу неће,
јер тамо нема среће,
тамо су болесници сиромашни,
за његов новчаник неиздашни.
Пара за здравље немају,
у нови морал се не разумеју
и стално на нешто кукају.
Тамо су и они под заклетвом лекари,
за којима друштво не мари,
што примају државну плату,
њему не враћају ни једну рату.
Они га много нервирају, вечито у неку етику дирају!
А они други пацјенти, парама богати,
што лека, здравља и живота су достојни,
пред њим су понизни и пристојни,
чистим парама га плаћају,
његове дугове уредно враћају.
Ту су и политичари вајни,
лишени терета моралних тајни,
уз име народне моћи прођу,
па до њега бесплатно дођу.
И хипохондар понеки скупи паре и сврати,
да духом оптимизма пелцован, дебели рачун плати.
Ту су и људи потпуно здрави и прави,
од скора грађани виђени,
да неби били постиђени,
што га лично не посетише
и паре му не оставише.
Они Чачани нису кул,
Који не уђу у његов пул.
Да сам песник, ил“ лудак већи,
могао сам овде још много рећи,
разне јаде због тога стећи.
Могао сам и ћутати,
Чачком бесциљно скитати,
али онда тебе питати.
Који је данас дан?
Који је ово век?
Где се налазимо ?
Шта осећамо,
мислимо,
причамо
и радимо?
Надамо ли се?
Ко смо и шта смо ми?
Дали смо живи ми?
Ко си ти?
Постојиш ли?
Дали је ово морална тама?
Јели он стварно међу нама?
Идемо негде, погнути.
Неспремни
у себе
и око себе погледати.
На трен, подигни главу и запази.
Сунце излази и залази.
За све нас.
Да видиш спас.
ДАЛИ ЈЕ ХИПОКРАТ У ЧАЧКУ!?
Глас западне Србије
