мајора из Јагодине. По болничкој одаји чули су се уздаси. Он је ћутао. Он је уопште био ћутљивац. Његова крупна глава лежала је мирно на узаном јастуку, као одсечена. Имао је дуго лице и здепаст нос, пуне усне, дугачке посне образе. Био је човек темељит. Знате оне наше варошане, рођене у селу. Добар свет који верује да у свему треба да има неког реда.”

Овa слова ниже у својој повесници „Дани и године” Чачанин Радоје Јанковић (1879 – 1943), савременик и учесник српског страданија у Великом рату. Капетан у балканским, начелник итендантуре у Првом светском, потоњи конзул у Чикагу и амбасадор у Албанији. И овако наставља приповест из 1914…

„Алекса је био рањен у бутину, испод кука. Могао је сто пута бити рањен!... Кост није повређена. Имао је ватру, видело се; могао је да скрене на се пажњу, али не хтеде. Хирург је радио и дању и ноћу. Било је премного загађених рана, па је ваљало одсецати. Код Алексе се пела ватра. Замолисмо болничарку да ухвати лекара и да га довуче. Она тобож обећа.
Алекса се осмехну.
Кад смо га обишли три дана касније, очи су му пламтеле, усне сухе, дланови врели. Смешио се.
- Како ти је, Алекса?
Он притвори капке. Глас му је био сагорео. Нагох се надањ.
- Слушај, ја ћу да умрем.
- Бог с тобом!...
- Хоћу.
Поћута, па ме призва оком ближе. – Хоћу – вели – да те нешто замолим.
- Дела, Алекса.
- Нежењен сам… - он застаде. Уста му осташе одшкринута док јабучица не превали муку.
- Нисам – рече – имао радости… Ово нек ми буде и свадба…
- Море, Алекса…
- Нека ме лепо сахране.
- У ватри си, па си клонуо.
- Да не будем – вели – нумера…
Његов глас се одрони у груди.
Чинило ми се да трабуни. Није ми човек личио на мртваца. У модре колуте испод његових затворених очију набирала се вода. Изађох на прстима.
Одем хирургу баш кад је стругао ногу неком заробљенику. Даде ми лактом знак да не прилазим.
- Могу ли да упитам?
Хирург повлади.
- Кад ће на ред мајор Алекса Јанковић?
- Доцкан… Тровање…
Прекосутра, идући на посао, наиђосмо на пратњу. Било их је сваки час. Чија је?
- Бога ми, не знам. Официр… Нумера!

Музици је било забрањено. Дира рањенике. Тек при крају вароши почиње један трећепозивац на закрпљену трубу, по сећању, жалосни марш... И старији и млађи сахрањивани су подједнако. Без церемоније; што брже.
Милосрдне сестре, Рускиње у белом, вратише се од моста. Блато. Ту војник, који је носио венац, подупре раменом мртвачка кола да изгура. На пантљици је стајало:
`Моме брату Алекси`.

За колима је ишао један кошчат сељак, обвезник. Испред кола тапкало је у опанцима одељење трећепозиваца у гуњама. Негде шешир, негде шајкача. Пушка о ремену. Одећа у закрпама. О туру чичкови. Многима флор око рукава; понегде и два. Чичица, који је носио покојникова одличја, имао је на леђима врећу из које је вирила флаша. Сељак што је носио црквени барјак држао је о куку велики врг за воду. Сеиз је водио коња, откована у обе предње ноге. Поп је биркао с камена на камен задижући мантију до више колена. Покојник бејаше јунак. Није било грађана, ни власти. Неколико покојникових класних другова разговарали су о стању на граници. Јован Претеча, на црквеном барјаку, вртео се по пакосном ветру и обмотавао око мотке. Из кућерака влажних и подлупљених излазиле су бабе у црнини и пристајале уз сахрану, да се узгред исплачу и за своје јаде. Неколико још неприздравелих војника из Јанковићева батаљона набадали су штакама иза пратње. Брат је подупирао мртваца да не испадне из кола.

На гробљу пет другова, официра, понеше сандук. Шесто место оста празно. Један старчић, сељак што је силазио низ брдо, прекрсти се и подметну раме. Код гроба изненада закука једна жена. Туђа. Брат баци грош у раку. Трећепозивци, уморни од држања на готовс, опалише без команде. Док је поп читао `сагрешенија вољнаја и невољнаја`, дојило је ждребе кобилу из мртвачких кола. Командир викну: `У двоје редове, надесно`. Пола их се окрете налево. Златну медаљу за храброст и знак вишег курса Војне академије оставише за мајку…

На грму, више гроба, мрштиле су се гужве имеле. Силазећи низ брдо, поред огромног војничког гробља, мислили смо како се на прост начин стварало народно уједињење…”

Г. Оташевић