једног родитеља а онда због високог дуга за електричну енергију и без струје. Због тога су она и њена мама биле принуђене да се преселе и напусте огњиште.    

„У јулу ће годину дана како је мој супруг преминуо, његово храбро срце није више могло да издржи, јер је годинама радило са свега 18 одсто снаге. Лечио је се, сваки динар који смо имали давали смо за лекове, добри људи су помагали, лекови су били јако скупи. Али, Бог је тако хтео, узео га је када је Анђи – нашој ћеркици највише требао. Јесенас је кренула у први разред али не из куће у којој је одрасла и у којој смо је однеговали, већ смо морали да се преселимо код мојих у Жабаре, зато што су нам исекли струју. Дуг је био око 40.000 динара, плаћали смо кад смо могли и колико смо могли, нисмо имали довољно новца за све, само пар месеци након смрти мог супруга остали смо у мраку“, каже за ТопПрес Лидија Величковић.

Фото: ТопПрес

Ова напаћена жена наглашава да због болести мужа и малог детета није могла да се запосли, сада када је Анђа пошла у школу, могућности за посао постоје али још увек је незапошљена.    

"Живимо од социјалне помоћи која је непуних 15.000 динара месечно. Шта да вам кажем, тешко је…Најтеже ми је што сам морала да напустим своју кућу, јер не могу да исплатим дуг за струју. Преживљавамо, боримо се, а како то само нас две знамо“, кроз сузе изговара самохрана мајка.

Фото: ТопПрес

Анђа помаже мами у свим пословима, иако је школарац не пада јој тешко да помогне у радовима у пољу а и у кући. Судбина је није поштедела па на својим дечијим плећима носи тешко бреме живота, али осмех ипак краси њено лице и на тај начин даје снагу својој мајци да истраје у свим препрекама које живот пред њу ставља.   

„После смрти супруга, преминула ми је сестра а сада пре месец дана и мајка. Много туге и бола се сакупило у мени, али Анђа ми даје снагу јер када њу видим, схватим да морам напред колико год тешко било“, закључује Лидија.

ГЗС/ ТопПрес