увек су били довољна инспирација за овог Чачанина, који се већ 30 година бори са мишићном дистрофијом. Његов таленат први је приметио наставник ликовног у седмом разреду, док је похађао Основну школу „Вук Kараџић“.

„Наставник ликовног ме подржавао, али је био и критичан и увек говорио да може боље. Он је ваљда видео моју склоност ка уметности и таленат за цртање. Мене је привлачио тај стваралачки амбијент, та могућност да нешто сами направите, али и да напредујете. Kада нацртате нешто и после месец дана вежбања , увидите да сте напредовали, да сте усавршили свој рад, то је добар осећај. Али и сам простор са много цртежа, мирис боје и графитне оловке, све ме то привлачило“, истакао је Бранко.

Није одустајао од цртања ни након основне школе. Жао му је што нема формално образовање у области ликовне уметности, али је читајући литературу много сазнао о сликарству. Самоук, највише је радио портрете и пејзаже. Последњих неколико година у Удружењу дистрофичара, са својим пријатељима ради декупаж и шеби шик техником.

Опширније можете прочитати на следећем линку: https://bit.ly/2KGbNAv

ГЗС / ПЗС