приповести др Драгослава Б. Петровића из Ниша, које поуздано сликају нашу недавну повест. Доктор социологије и диригент војних оркестара у Београду и Нишу, међу 21. причу уврстио је и „Судбину”, насталу током напада авијације НАТО-а на Србију 1999. Иде овако...
„Пролеће је стигло у свом уобичајеном календарском добу, овога пута без честих и дуготрајних киша. Тог, 12. маја 1999, природа је деловала посебно раскошно, али људи оптерећени бригом како се сачувати, скоро да нису опажали мирисни шарени бехар, који као да је притајено чекао прилику не би ли показао да је он, у ствари, ту.
Ради сахране настрадалог војника, у једно село близу Лесковца, чији је сâм назив, некако, изазивао нелагоду (Злокуће), почасна јединица је кренула старим аутобусом упадљиво црвене боје (са карактеристичним називом фирме, исписаним великим словима, бочно, целом страном). Било је то једино возило на ауто-путу, у дужини од четрдесетак километара. Изненада, појавила су се два ’миража’ и у ниском, бришућем лету, брзо нестала са хоризонта, остављајући за собом беличасти дим и – стрепњу...
Стигавши, није било тешко пронаћи кућу из које је требало кренути пут гробља. Лелек неутешне породице, присутни мештани ћутке саучествују у болу, војници и оркестар у тишини постројени у дворишту, ничим не реметећи тужну атмосферу. У неком тренутку, жена у дубокој црнини прилази диригенту и, лутајући погледом неодређено, ван себе од бола, пита: ’Зашто сте ми убили дете, зашто?’ Човек збуњен: није место ни тренутак да објашњава како је он особа која ни на који начин није допринела овим догађањима. Ћути.
До пре само неколико месеци, маестро и тај оркестар, са нешто измењеним инструменталним саставом, али истим музичарима сада у другачијој улози, наступао је изводећи не само традиционалне народне, већ и забавне и џез нумере у врхунским аранжманима, са најеминентнијим вокалним и инструменталним солистима, на задовољство многобројне публике. Фестивали и концерти широм земље представљали су сталну позорницу са које се одашиљао најхуманији миротворни апел, изражен кроз музику...
Тужна колона је уз лагани ритам добоша, кренула разрованом стазом ка локалном гробљу. На челу музичари са изгланцаним инструментима који су се пресијавали на сунцу, затим, чета војника под пуном ратном опремом: шлемови и чврсто стегнути ремници пушака чији су бајонети, као продужетак цеви, претећи, били окренути увис, свештеник у црној одори са кандилом у једној и крстом у другој руци, запрежна воловска кола са ковчегом, родбина и мештани. Пригодни марш, у ходу.
Опeт добош. Иза тога, краће канонско појање, корачница и тако су се смењивали оркестар и свештеник. Одједном, авиони! Иста она два са ауто-пута. Сада још ниже, у брзом прелету, уз застрашујућу грмљавину мотора. Народ из пратње покојника, изненађен, накратко се склонио под околно дрвеће и шибље, док су оркестар и војници остали. Недуго иза тога, зачуле су се у близини две експлозије праћене густим, црним димом.
Ипак, задатак због кога је почасна јединица упућена на терен, био је обављен достојанствено и са пијететом, који је такав чин налагао, без обзира на непредвиђене околности.
Неравноправни рат је потрајао још неко време, а онда престао. Уствари, то и није био класичан рат у коме су зараћене стране, као и у свим сукобима, настојале да остваре циљеве у складу са својим могућностима: наоружањем, људством, тактиком. Доктрина нападача, захваљујући изразитој техничкој супериорности, сводила се на прецизно уништавање циљева, а да они који су се бранили, нису ни могли да се одупру. Све њихове војне снаге на земљи и у ваздуху биле су најпре систематски уништаване, тако да о неком организованом супротстављању није било говора. Земља је оплакивала настрадале и колико-толико се трудила да оспособи оштећено.
Прошло је неколико седмица, када су диригента војног оркестра позвали у Команду.
’Шефе, ти имаш добар слух, слушај!’
Изненађеном човеку пустили су снимак са касетофона. Био је то део неког неразговетног дијалога, по свој прилици на француском језику, често прекиданог крчањем и поприличном буком.
’У чему је ствар?’, питао се збуњено.
А онда му је објашњено.
Двојица пилота, која су ономад на ауто-путу надлетала најпре лако уочљив аутобус а, нешто касније и дужу погребну колону, као и они који су планирали њихове летове, нису били упознати са могућношћу да се непредвиђено тога дана појави било каква војна формација, поготово не на отвореном. Видевши из брзих авиона неке наоружане војнике са пушкама и у маскирним униформама, пилоти су јавили шта су запазили. Како таква активност на терену није била очекивана, наређено је да нападну. Само, није речено који авион треба да изручи смртоносни товар на недужне, уцвељене људе.
Пошто нису успели да се усагласе, пилоти су ипак испунили своју дневну мисију, гађајући оближњу касарну.
’Е па, шефе, као што видиш, имаш разлог да частиш! Хоћеш да ти преснимимо касету, за успомену?’, питали су.
’Нека, не треба, почастићемо се, али неким другим поводом’, рекао је војни диригент.”
Извор: Политика, Гвозден Оташевић
