директор и власник ланца пицерија “ХИТ” у Београду.
Рођен је 1977. године у Ваљеву, а до своје 15 године живео је у Радановцима (село удаљено 15-так км од Косјерића), након чега уписује и завршава средњу школу за кувара у Ваљеву, где је остао неколико година да „испече“ занат. Након тога, животни пут га води ка српској престоници, где већ годинама живи и ради. У интервјуу за Удружење Косјераца у Београду, Милан открива своје планове, жеље, осврћући се и на период свог одрастања. Данас, производ његовог рада и труда јесте ланац пицерија у којима се све покреће само “снагом” људи.
Шта сте као дете волели да постанете?
– Ух, шта знам… Мало сте ми поставили тешко питање (кроз осмех). Као дете желео сам, пре свега, да постанем добар човек. Мислим да је то „звање“ данас тешко стећи, упркос бројним изазовима пред које нас живот ставља.
Које образовање сте стекли и где сте до сада радили?
– Завршио сам четворогодишњу средњу школу за кувара у Ваљеву, где сам и остао како бих стекао и практично искуство радећи по пекарама, ресторанима и хотелима. Такође, радио сам и у Пожеги како бих што боље научио посао и био конкурентан на тржишту. Упорност и жеља да у нечему успете се свакако исплате.
Како изгледа и колико траје Ваш просечан радни дан на челу пицерије “ХИТ”?
– Да будем искрен, мој просечан радни дан не траје испод 18 сати. Ако мислите да опстанете у овом граду, морате да држите све под својом контролом како бисте могли мирније да спавате. Добра организације је кључ успеха.
Када Вам почиње радни дан?
– У канцеларију долазим око 7 часова ујутру, а радни дан се завршава у 1 сат после поноћи. Опет, све зависи од планираних обавеза и састанака за тај дан. Немам фиксно радно време, а не знам ни како бих се навикао на то.
Имате ли неки слободан дан, викенд…?
– Када сте у овом послу, унапред сте спремни да немате слободне викенде, јер моји објекти раде 24/7 сваког дана. Надам се да ћу у скоријој будућности моћи себи да приуштим више дана за одмор и дружење. Сада сам у пуној снази да стварам, а одмор може и да сачека.
Као директору и власнику, шта Вам је све у опису посла?
Поред менаџерског посла, радим и све друге послове у својим објектима – прављење пица, кување, рад у шанку, услуживање гостију, достава, одржавање простора. Када радници виде да радим све што и они раде, то им даје сатисфакцију, јер све се покреће „снагом“ људи.
Kада осетите да сте добро урадили неки посао?
– Када су радници задовољни, када иде све по плану, тада се осећам најбоље.
Када доживите пословни неуспех, како се охрабрите за нови почетак?
– Сутра је нови дан. Почињемо све из почетка. Живимо за будућност, не за прошлост.
Након напорног радног дана, шта Вам је мерак за душу?
– Мерак ми је да се нађем са својим пријатељима, седнемо на моторе, одемо на планину и пијемо кафу. То је за мене најбољи “издувни вентил”. Наравно, када имамо времена за то.
Који су Ваши планови за будућност?
– Планирамо брат и ја да завршимо започете послове око сређивања домаћинства у Радановцима, правимо један објекат код споменика Жикице Јовановића Шпанца јер нам је замисао да поново “оживимо” једну манифестацију која је у прошлости била итекако позната и посећена. Ту ће долазити наши пријатељи из Словеније, Италије, Хрватске, Швајцарске, правићемо туре моторима од Радановаца до Повлена, и желимо да дамо допринос развоју туризма у Косјерићу.
За 10,20 година где видите себе?
– Пошто ја увек размишљам 3 године унапред, за 10 година планирам да буде све сређено у Радановцима, да још оживимо сеоски туризам, да привучемо што више људи да посети и борави у Косјерићу. Такође, планирам да проширим ланац пицерија, отворим неки ресторан, имам доста планова, идем корак по корак.
Да ли користите неке производе из Косјерића у својим објектима?
– Наравно. Користимо сир, кајмак, пршуту, кромпир, пасуљ, ракију и друге намирнице, како бисмо остварили сарадњу са нашим пољопривредним произвођачима и обезбедили им какав такав пласман производа.
Колико Ваша фирма тренутно броји запослених?
– Тренутно имам 38 запослених. Планирам још да проширим своје пословање, што ће значити и повећање њиховог броја.
Да ли сте добар послодавац?
– Не бих волео да ту процену доносим ја. Одговор на ово питање мислим да ће најбоље дати моји запослени. Оно што могу да кажем јесте да сам тројици својих радника, након две године рада у мојој фирми, купио по аутомобил, јер доброг радника морате наградити. Тиме га мотивишете да буде још бољи.
Да ли је данас тешко наћи доброг радника?
– Добро сте ми питање поставили. Заиста је тешко наћи одговорног и поштеног радника. У моје време је било другачије, ја сам морао да радим и да ценим посао. Данас људи или не морају да раде или имају “залеђину” или желе другачије да живе. С друге стране, има добрих и квалитетних радника, и такве раднике послодавци треба да “негују” и чувају.
Да ли Вам се људи из Косјерића јављају за посао?
– Ретко. Кажу да људи који оду из Косјерића негде на страну неће да помогну. Не бих се сложио са том чињеницом. Ја хоћу да помогнем и позивам своје земљаке који немају посао да се могу јавити преко Удружења да се договоримо за ангажман. Код мене имате обезбеђену редовну плату и пријаву, стан и храну. Једини услов је да хоћете да радите. Сви кукају како нема посла. Ево код мене имате посао, и нама треба увек радника.
Милан је од малена био правдољубив и волео да помаже људима. Такав је и данас. Недавно је поклонио моторне санке ватрогасцима у завичају јер, како каже, на овај потез се одлучио јер је највећи проблем достава намирница старачким домаћинствима до којих се не може стићи теренским возилима.
Шта Вас је подстакло да поклоните моторне санке ватрогасцима у Косјерићу и колико имате времена да се виђате са људима?
– Чуо сам да је било -22 степена и да се једна бака у селу смрзла. То ме је подстакло. Кад снег и хладноћа окују брдовиту општину Косјерић, највећи проблем је достава намирница старачким домаћинствима до којих се не може стићи теренцима. Хтео сам да помогнем најстаријим грађанима Косјерића поклонивши им моторне санке снаге од 180 коња, чија је вредност око 800 хиљада динара. Тако ће стручне службе моћи да у зимским данима стигну до сваке куће у брдовитим селима, да однесу храну, лекове и друге намирнице. Нажалост, немам много времена да се дружим са људима из Косјерића, али надам се да ће се то променити у будућности. Позивам све људе из Београда, дијаспоре и других места да преко Удружења Косјераца у Београду помогну нашем завичају.
Извор: Удружење Косјераца