Ово има само у селу Честобродица код Пожеге: Под једним кровом вежбају два трубачка оркестра Илића

Пожега – Једна од највеселијих кућа у пожешком крају свакако је она у којој живи породица Илић у селу Честобродица,

јер у њој свакодневно вежбају чак два трубачка оркестра, преноси РИНА.

Један воде браћа Лазар (16) и Стефан (15) а други сестре близнакиње Марија и Маја (13).

“Од малена сам знао да ћу бити трубач. Пробе су нам заједничке, мојих девет чланова и Мајиних осам, сви станемо у дедину кућу и онда грувамо", рекао је Лазар за РИНУ и присетио се своје прве зараде.

“То је било две хиљаде динара, свирали смо комшији и добили тај новац. Није то била нека велика свота, али нама је значила. Сада свирке ипак мало више наплаћујемо, па зарађујемо пристојан џепарац. У во доба корона вируса није било пуно посла, али надамо се да ће и томе ускоро доћи крај”, наглашава Лазар. Браћа и сестре Илићи свакодневно се надмећу ко ће извући виши тон и боље погодити трубачку жицу. А око себе су окупили и дечаке из околних села па су оркестри потпуни.Оба оркестра породице Илић до сад су освајала бројне награде, Лазаров оркестар је 2015, 2017. и 2018. проглашен за најбољи у пионирској конкуренцији на Сабору у Драгачеву.

То што трубу махом свирају мушкарци за Марију и Мају није био проблем, савладале су све вештине и раме уз раме стају са браћом.

“Посматрале смо њихове пробе и пожелеле да и ми свирамо. Рекле смо деди нашу жељу, па је и нама купио трубе. Иде нам одлично. Ја сам капелница оркестра, и код мене је оркестар утегнут, а чланови сложни, као један - казала нам је Маја, из чије трубе излазе мекани, јасни тонови, снажни и чисти, иако то никад нико не би рекао када би видео њено детиње ситно тело.

Деда Срећко поносан је на своју унучад који су испунили његову велику жељу. Каже да му је око срца, кад чује звуке лимених инструмената из породичне куће, а бука - никоме не смета.

“Ја сам волео трубу, као и моји преци, али нико од нас није свирао. Видео сам да момци имају талента и купио им трубе. Много су вредни и добри, похађају редовну школу али су и ђаци Музичке школе у Пожеги. Свакодневно вежбају, а викендом иду на свирке”, прича за РИНУ поносни деда Срећко.

Највећи циљ Лазара, Стефана, Маје и Марије јесте да кад још мало стасају се попењу на велику бину на Сабору у Гучи и да у њиховим рукама засија “Златна труба”.

 

 

РИНА / ГЗС