Планински кућери права реткост у Златарском крају 



 

Планински кућери права реткост у Златарском крају
12.08.2019 07:28 | 0 коментар(а)



Нова Варош – Кућери су најмање планинске куће и коначишта чобана и некада их је имало свако сеоско домаћинство.
Планински кућер Миланка Поповића, фото: А. Ровчанин

Данас их је свега неколико у целом златарском крају, новије су градње, већих димензија него традиционални и углавном су део понуде у етно-туризму. Миланко Поповић из Божетића свој кућер је направио пре четири године на пропланку изнад породичне куће. Мада је на воловским колима, на точковима, за сво ово време нигде није померан.

Око поднева, када припекне сунце, Миланко оставља све радове у пољу и склања се у кућер да одмори. Каже да ништа не крепи тако као чамова брвна, па се он након кратке дремке у њему осећа чио и ведар као да му је осамнаест лета а не 80, колико је недавно напунио.

-Не зна се да ли је лепше спавати у њему, док напољу греје сунце или када киша туче по крову. Около мир и тишина, чују се само птице и стока у пољу – каже Миланко, који је до пензије радио као ветеринарски техничар у задружној амбуланти на Боровитој главици.

За разлику од некадашњих који су били оскудно опремљени, у кућеру Поповића је скоро као у хотелској соби. У пар квадрата стали су предсобље и спаваћа соба са душеком за француски лежај. У кућеру је разведена и инсталација за струју, а има и прикључак за радио апарат и телевизор.

-Правио сам га искључиво за одмор, за мене и моју Олгу, али сам одустао од првобитне идеје да га сељакам трактором по планинским пропланцима. Стигле ме године па ми је све теже да се пењем уз брдо до кућера. Због тога ћу га вероватно продати. Има заинтересованих, највише међу кафеџијама који би да га изнајмљују туристима- истиче Миланко.

Некадашњи кућери грађени су најчешће на два заобљена брвна, као санке, ради лакшег транспорта по летњим стаништима стада и чобана. Кров им је био од луба – коре дрвета, који је почињао од земље, као и подом од дасака.

-Као девојка сам код мојих у Радишићима изнад Дубнице често спавала у кућеру крај тора, јер толико је било вукова да нисмо смели да оставимо саме овце. Спавало се на слами и поњави и нисмо се жалили. Ови данашњи кућери имају сву згоду, али више нема ни стада ни чобана- каже Миланкова супруга Олга.

ГЗС / Новости















Пошаљите ову вест Вашим пријатељима!
ovde slika


Оставите коментар

Коментари који садрже псовке, увредљиве, вулгарне, шовинистичке или претеће поруке неће бити објављени. Мишљења изнешена у коментарима су приватно мишљење аутора коментара и не одржавају ставове Гласа Западне Србије.

Ваше име:
Ваш коментар:

Спам заштита:

 

Коментари посетилаца (0)

Вест нема коментара.
Будите први који ће коментарисати ову вест!


 





















 


 

© Глас Западне Србије
Жупана Страцимира 9/1, Чачаk
060 5000 150, 032 347 001

Импресум

Статистика сајта:
Прес: 70.306.132 посета
Тренутно на сајту: 99 посетилац(a)