а затим исту поставку, некидан, пренео у лучански Дом културе да би сведочила о најдаровитијем иконописцу овог дела Старе Србије, доноси „Политика” у данашњем издању.
И да млада поколења подсети како је било тешко осликавање српских манастира у турско доба.
„Раздобље између два устанка Јанко је провео у родним Негришорима код Лучана, припремајући се и за свештенички позив. Почетком Другог устанка, током жестоке битке Срба са Турцима на Љубићу и повлачења османских војника ка Ивањици чета мештана драгачевских села са Михаиловићем на челу, на потесу Ртари – Тијање – Негришори, зауставила је освајаче и нанела им велике губитке. У бици је Јанко усмртио Врања – пашу а као подсетник на јуначки бој за себе задржао пашин ханџар, који је чуван код његових потомака, све док није украден из породичне ризнице” - наводи аутор изложбе сликар Драган Ђукић из Лучана.
Михаиловић је на овај свет дошао и са њега отишао у родним Негришорима, а за свештеника је рукопложен у манастиру Трнава код Чачка, на Цвети 1816, на свечаности обележевања прве годишњице Другог српског устанка. Од тог дана па до смрти био је свештеник при Цркви Светог Прокопија у Тијању драгачевском, у међувремену урадио нови исконостас за свој храм чији се делови данас чувају у чачанском Народном музеју и осликао, својим нарочитим даром, мноштво храмова у овом делу наше отаџбине.
Међу њима је, рецимо, и једна од најмањих и најстаријих цркава брванара у Србији, подигнута Св. Јовану Крститељу у Горобиљу код Пожеге, предалеке 1705. Затим је више пута рушена и обнављана. Иконостас су 1833. осликали Јанко и његов син Сретен Протић, а од првобитног иконописа до данас су сачувани Богородица са Христом, Св. Ђорђе и распеће Христово, иконе Св. Богородице, Св. Јована Богослова, те Царске двери и крст са Распећем.
Више од 20 радова начињених руком овог духовника у историјском недобу, приказано је на овој поставци у савременој техници „форекс” као белег давним временима у којима је, пре више од два столећа, јунаштво бити калуђер и духовник у потиштеној отаџбини.
- Јанко Михаиловић је као иконописац деценијама био надмоћна личност на подручју Чачка и околине. Ни до данас није утврђен његов обиман опус, али се зна да је слиикао иконе и иконостасе у Јежевици, Жичи, Гучи, Тијању, Јовању, Прањанима, Доброселици, Прилипцу, Јабланици, Бјелуши – каже за „Политику” Делфина Рајић, директор Народног музеја у Чачку.
Јанку је при осликавању помагао и син Сретен (1814 – 1843) и поједине иконе млади зограф радио је самостално, најчешће угледајући се на оца.
ГЗС/ Политика, Г. Оташевић