оживљавању јаловишта налазишта бакра, цинка, олова и сребра „Рудник” на највишој планини Шумадије. То су подбел (farfarа) са већим бројем жиличастих коренова и приземним листовима, и коровска врста павит или бела лоза (vitalba), лијана са јаким кореном. Прва расте поред путева, на ораницама или крај потока на шљунку, друга се среће у живој огради, шикарама и шумама.
Павит и Подбел Фото: Википедија
Рад је заједничко дело академских предавача са факултета у Београду, Крагујевцу, Чачку и Крушевцу и стручњака ЈП „Војводинашуме” из Петроварадина. Они су за циљ истраживања узели утврђивање концентрације метала, мангана, никла, гвожђа, бакра, цинка, хрома, калцијума, магнезијума, олова и кадмијума на јаловишту, а истовремено су у зони одлагалишта утврдили да ту расте 10 таксона (групе живих бића), односно четири дрвенасте и шест зељастих биљака.
На основу способности проучаваних биљних врста које као пионирске природно насељавају то подручје, требало је да укажу на могућност њихове практичне примене у оживљавању (ревитализацији) јаловишта, седам километара северно од Горњег Милановца, у селу Мајдан.
У тлу са одлагалишта јаловине и биљним узорцима, стаблима и листовима подбела и павита, одређиване су концентрације десет набројаних метала у Институту за хемију ПМФ – а у Крагујевцу, коришћењем атомског апсорпционог спектрофотометра. У налазу се наводи:
„У земљишту су биле концентрације олова и бакра веће од максимално дозвољених, граничних и ремедијационих (мера за оздрављење постојећег загађења) вредности, затим кадмијума, хрома и никла веће од максимално дозвољених и граничних вредности, а цинка веће од граничних вредности, по Уредби и Правилнику Републике Србије”.
И, додају:
„На основу добијених резултата можемо препоручити употребу надземних делова подбела и павита у биоакумулацији тешких метала, никла, хрома, кадмијума, као и цинка, калцијума и магнезијума из земљишта јаловишта, и могућну примену у његовој ревитализацији”.
Истовремено, листови подбела највише су акумулирали испитиване метале и показали интензивни садржај цинка.
Рудник се први пут помиње у једном ферману из 1559. године као рудник гвожђа, док је Србија била под турском влашћу. После Другог светског рата, рудник почиње да ради у саставу рударског базена „Зајача” и на Дан Републике 1952. у „Руднику” као самосталном предузећу почела је производња руде и концентрата. Од 1962. „Рудник” је почео да послује у саставу СОУР - а „Трепча” из Косовске Митровице.
Предузеће „Рудник” приватизовано је 2004. године, кад га је купило предузеће „Контаго” и према мишљењу стручњака ово је један од пет најбољих примера приватизације у Србији. То је први приватни рудник обојених метала са подземном експлоатацијом после Другог светског рата у нас и једно од најуспешнијих предузећа у својој области.
„Друштвено одговорно пословање је стратегија овог предузећа и зато се на подручју рудника стално обављају истраживања како би се решили еколошки проблеми настали ископавањем и прерадом”, истичу истраживачи у свом раду.
ГЗС/ Политика Г. Оташевић