уз улог од 1.130.000 евра могао да обнови производњу. Заустављена је 23. марта прошле године кад је искључена струја. Радници немају због чега да долазе у круг и најстарија чачанска индустрија, покренута још 1930. године, избавиће се само ако нађе улагача.
– Представили смо овај план министру за финансије и привреду Млађану Динкићу, пре два месеца у Горњој Трепчи, а он је питао само може ли на рате. Одговорио сам да би и нама одговарало на три рате, прва за набавку опреме, друга за сировине, трећа за инвестиције. Али, после тога прича је кренула другим током – наводи Миленковић.
Он је, вели, посао око плана наставио са једним службеником тог министарства који је предложио два решења за фабрику: да предузеће, које је сада у статусу реорганизације уђе у реструктурирање и добије тражену новчану помоћ или да оде у стечај са социјалним програмом од 300 евра по години стажа.
– Пре 15 дана у Министарству нам је речено да нема новца ни за једну варијанту, а ако га буде онда тек у јануару – каже директор.
Миленковић је био на челу фабрике до јула 2007. године, кад је продата компанији „Честијм” из Софије.
– Тада смо дуговали 520 милиона, а данас је дуг достигао чак 1,8 милијарди динара. Ево како: десет дана по доласку у Чачак Бугари су основали ћерку фирму „Божо Томић трговина”, а после пола године и другу, „Конкорд папир”. Преко тих предузећа ишао је сав новац за плаћање струје, гаса, осигурања, банкарских кредита и сировина, и то у виду позајмица фабрици, а нико не зна на коју су страну отишле паре од продатог фабричког папира”.
Миленковић је јуче, у Градском већу Самосталног синдиката у Чачку, представио свој програм за обнову производње, описавши како дуг од 1,8 милијарди може да се сведе на само 200 милиона динара.
– Очекујемо да се трајно елиминише 300 милиона динара камата и још 700 милиона колико износи дуг фабрике према ћеркама фирмама, дакле према Бугарима. Даље, 400 милиона су порези и доприноси држави. Недостаје само потпис да буду отписани или претворени у државни улог. Око 100 милиона динара су дугови јавним предузећима из Чачка. Тако би остало само око 200 милиона динара обавеза према добављачима што би фабрика, покретањем производње, могла да врати за пола године.
Одличне приходе, цени Миленковић, доносила би фабричка енергана.
– То је једина добра ствар коју су Бугари урадили. Њена снага је 3,5 мегавата, али би, уз улог од 300.000 евра за пречистач на димњаку, могла да производи 8,5 мегавата струје и зарађује 50 милиона динара месечно. Истовремено, били би смањени трошкови производње папира, јер би енергију за то плаћали потрошачи струје и паре.
Миленковић наводи да је априла ове године надлежном тужилаштву у Чачку поднео кривичну пријаву против бивших власника из Бугарске.
– Били су обавезни да у фабрику инвестирају 52 милиона динара, али су тек после три године монтирали један мерни рам, за метар већи од наше машине. Он је био способан само да региструје одступања, а требало је да води машину. Поред тога, бројне су биле злоупотребе у набавци старог папира, наше главне сировине, за који је плаћана пуна цена и кад је имао више од 100 одсто влаге и нечистоће. Или, камион картона у коме је могло да буде највише 12 тона сировине, плаћен је као да носи 28 тона. Све су то били начини да се из фабрике извуче новац. Морали смо да упознамо тужилаштво са тим, да се Бугари сутра не би појавили са захтевом да им наша држава исплати оних 700 милиона, које су наводно позајмили фабрици преко ћерки фирми.
Купопродајни уговор за Фабрику хартије, између Агенције за приватизацију и компаније „Честијм”, раскинут је прошлог децембра, после чега су именовани наши људи за директора и заступника државног капитала. Ово бугарско друштво купило је у Србији 15 предузећа и сви уговори су већ раскинути, изузев за приватизацију крушевачког „Трајала”.
Миленковић каже да је фабрика картона и лепенке „Умка” упутила понуду Агенцији за приватизацију да купи чачанску фабрику, али из стечаја. „Њихов план је да демонтирају енергану и котлове и турбину преселе на Умку. То би био крај фабрике у Чачку, последње у Србији која је производила папир” – каже Драган Миленковић.
Г. Оташевић
|