по истоименој висоравни на 1.100 метара надморске висине, писано још у првој разледници послатој из овог села пре више од једног века. Још тада се говорило као месту које, после Хвара, има највећи број сунчаних дана у години у целој бившој Југославији, затим здравој клими, чистом планинском ваздуху, кристално бистрим изворима и потоцима који су ипресецали измешане четинарске, брезове и храстове шуме, те простране ливаде и пропланке.
Међутим и поред значајних природних потенцијала и Рудно, као и многа села на тромеђи Краљева, Рашке и Ивањице, од половине до краја прошлог века било је захваћено великом миграцијом становништва у градове широм Србије, пре свега Краљево, али и многе европске земље, тако да је у том периоду број мештана на рудњанској висоравни скоро преполовљен. Људи су се углавном бавили сточарством, ратарством, нарочито производњом чувеног рудњанског кромпира, као и сечом и прерадом дрвета.
Сеоски туризам, све профитабилније занимање
Почетком овог столећа сеоска домаћинства на Рудну, које је добило статус природног парка и резервата биосфере ,,Студеница-Голија“, почињу да озбиљно размишљају о организованом бављењу сеоским туризмом. Пре петнаестак година Раско и Драгица Милошевић у своје домаћинство примили су прве госте из Београда и Новог Сада. Тако је све кренуло.
,,Одмах смо видели да су гости одушевљени не само природним лепотама овог краја, него и здравом храном која се овде производи без конзерванса, пестицида и са минималним количинама вештачког ђубрива. И не само то, госте је привлачила близина културно-историјских споменика који припадају највећим драгуљима наше материјалне и духовне културе, као што су Студеница, Градац, Павлица, средњовековни град Маглич, Горња и Доња испосница Светог Саве и други“, каже рудњански домаћин Раско Милошевић.
Из године у годину број гостију код Милошевића, али и у домаћинствима Милијане Шеклер, Слађе Сретовић и још десетак њих, стално је растао, као из земље тако и из иностранства, од Шведске, Француске, Италије, Русије, па до Америке, Кине и Јапана.
,,Оно што је посебно карактеристично за долазак гостију јесте чињеница да они који једном дођу на Рудно чине то годинама, и њихови утисци које носе одавде су и најбоља препорука за њихове пријатеље, комшије и познанике да и они дођу на Рудно“, каже Расков и Драгичин син Драган, који са својом породицом полако преузима бригу о малом туристичком рају на Рудну.
Све оно што се нађе на трпези у овом а и другим домаћинствима, произведено је у домаћој кухињи, односно башти, њиви и стаји.
,,Домаћи сир и кајмак, млеко, домаће пите, гибанице, сушено месо, сланина и кобасица из наше сушаре, ситни колачи, варива и сокови, то је оно на шта смо навикли наше госте и што искључиво траже годинама“, каже Раскова супруга Драгица која у кухињи још увек води главну реч.
Стална улагања у смештајне капацитете
Домаћинство Милијане Шеклер, победнице серијала ,,Кухиња мога краја“, која се прочула по производима од хељде, пуно је гостију током целе године. Све их је више из иностранства са свих континената.
,,Поред здраве и разноврсне хране, гости су врло захтевни и кад је у питању смештај. Зато смо последњих година уложили значајна средства у подизање нових бунгалова јер је инересовање за боравак на Рудну све веће. Помаже нам и локална самоуправа тако да заједничким напорима ову дестинацију можемо учинити још привлачнијом и посећенијом“, истиче Милијана Шеклер.
Бољом инфраструктуром до веће посете
А да би посета гостију овом туристичком драгуљу на обронцима Голије била још боља и број домаћинстава која се баве сеоским туризмом већи, потребна је одговарајућа путна и друга инфраструктура и на Рудну и до овог села. Пре десетак година урађен је асфалтни пут од Градца до Рудна и то је, како кажу мештани, за сваку похвалу.
,,Нама је локална самоуправа помогла бесповратним средствима да проширимо наше капацитете и своје објекте учинимо комфорнијим. Очекујемо помоћ и Града Краљева и државе да коначно спроведу у дело давна обећања и асфалтирају 12 километара пута Студеница-Рудно који је у веома лошем стању. То није само интерес и жеља нас који се бавимо туризмом на Рудну, него и свих мештана. Тај пут је за двадесетак километара краћи од оног који Рудно преко Градца спаја са Ибарском магистралом. Његова изградња довела би до бржег економског развоја не само Рудна и рудњанске висоравни, него и целог подголијског краја“, казује Слађа Сретовић, која је, за разлику од стотине младих који су раније отишли из овог села, са супругом дошла из Краљева на Рудно и ту почела да се успешно бави сеоским туризмом. Нашла је, вели, ново занимање и љубав, и никада се није покајала.
ГЗС/РИНА, Миланко Даниловић
