крсне славе која је први пут забележена у писаним изворима. Наиме, византијски историчар Јован Скилица описао је славу војводе Ивца 1018, који је остао да, после пропасти Самуиловог царства, и даље пружа отпор византијској власти из своје тврђаве у Деволу. Савладао га је охридски архонт Евстатије, који је, по нашем византологу Божидару Прокићу, „добро познавао обичаје македонских Словена, па се једним таквим обичајем и послужио да ухвати Ивца. Тај обичај био је слава или крсно име, које је Ивац прослављао на Велику Госпођу. Архонт Евстатије, коме је био поверен тај задатак, знао је да се на славу примају и незвани гости, па чак и непријатељи. Користио се тим гостољубљем и са двојицом слугу отишао је Ивцу на славу, ухватио га преваром и ослепио”.
Ове редове бележимо по казивању др Владимира Димитријевића, православног мислиоца и професора чачанске Гимназије, који је недавно одржао и предавање о овим, мало знаним страницама српске повести. Тим обичајима припада крсна слава у Србина.
Шта, како и откада Срби славе, данас кад се многи наши саплеменици спремају да купе рибу или прасе и на част позову пријатеље и својте?
- Наши непријатељи вековима су ударали на Србе на дан њиховог крсног славља, оно са војводом био је само почетак. На крсну славу су нарочито насртали конвертити који су желели да потру сопствено сећање на веру које су се њихови преци одрекли. Како каже Тихомир Бурзановић : „Слава и братска љубав свечарског славља, крсне славе, слика је и пројава, остварења Божијег добра у људима и међу људима. Пуцањ у Христову икону или светитељски лик, раван је пуцњу у невиног човјека и његово лице, као свету икону Божју. Убијање на крсну славу боголика у човјеку, равно је тријумфу звјерињег лика у њему. Замијенити небеско свечарско славље – демонским братоубиственим пиром, био је одвајкада циљ сатане и његових слугу” – вели др Димитријевић за „Политику”.
И додаје:
- Али, слава Богу, сатана до дана данашњег није победио Христове Србе.
Професор Универзитета у Београду, Никола Павковић, о значају крсне славе каже, а Димитријевић подсећа на то:
„Слава је била и остала народно - црквени празник Срба кроз векове. Као култ одређеног хришћанског свеца у породици (роду, племену) заштитника и даваоца, временом су се усталили многи заједнички структурни елементи славе. Ипак, у начину прослављања, обредним јелима и временском трајању славе постоје и неке локалне разлике условљене како народно - црквеном традицијом тако и ширим (државним) и друштвено-политичким околностима. Од 13. века слава је под снажним утицајем Српске православне цркве. Данашњи начин слављења славе је онакав како га је формирала Православна црква. Сви битни ритуални предмети славе (хлеб, жито, вино, свећа, уље, тамјан, икона свеца), које је прихватила црква, познати су од старозаветних времена (Мојсије). Неки писци о слави сматрали су да је она српско национално обележје, док је на нивоу етноекспликације то схватање опште. Током векова постојала су разна ограничења, па и забране славе, посебно код Срба под млетачком и аустријском влашћу. Забране су образлагане (и/или мотивисане) како (тобоже) рационалним разлозима (прекомерна потрошња), тако и у циљу прихватања верске уније и превођења православних у католичанство. Од раног Средњег века па све до 19. столећа славе је било и код католика у неким деловима Босне, средње Далмације и Славоније. Била је и код Македонаца у прошлости, а постоји данас”.
Ко не зна своје порекло, па крене да га тражи по свету, препознаће га по матерњој мелодији. На коју мелодију задрхти, те је мајке син, каже Момчило Настасијевић. Дивна је мелодија матерња наша крсна слава.
Димитријевић је навео и део из списа српског етнолога Драгомира Антонића истичући да су ту забележене речи покојног монаха Митрофана Хиландарца „о апофатичкој непобедивости и свештеној неизрецивости србске славе као праоснове једног народа”.
„Причао је о свом боравку у Немачкој. Њиховој посвећености послу. Темељном обављању сваког задатка. Наводио је примере. Један сам запамтио. У теренску свеску уписао. Сад га преписујем: `Пред Други светски рат Немце је интересовао живот у Краљевини Југославији. Не само у војном или привредном смислу, већ пре свега у културном. Краљевина Југославија је била велика држава, али су Немци били знатижељни да разумеју шта је важно за Србе. Који су то елементи који држе Србе као народ на окупу? У ту сврху – рече монах Митрофан – послали су једног вашег колегу, етнографа, да изучи живот људи у Србији. Боравећи више месеци на терену немачки етнограф је закључио да код Срба постоје четири битна елемента, који су стожери српског народа. Први на списку: Коло Српских сестара. На другом месту лист `Политика`. Трећа је Српска православна црква, а на четвртом месту Крсна слава. Ове прве три институције се могу разрушити уобичајеним и познатим методама. Тиме ће се значајно ослабити снага Срба. За Крсну славу не знам начин којим би се могла разорити. Тешко ју је разумети. У истом селу о истој слави обред је другачији. Један домаћин пали свећу пред подне, други чека кум да стигне, трећи свештеника, четврти да се породица окупи… Како се борити са обичајем који има више имена? Једни кажу Слава, други Крсно име, трећи Кућна слава, четврти Светац… Укупно је набројао седам назива. За овај обичај немам решење, написао је у извештају, који је по речима Митрофана, касније преточен у књигу, приручник”.
Сва је слава прожета молитвом. Када се гости дочекују, при другој чаши, бележи писац и сакупљач народних умотворина Вук Врчевић, оваква се молитва чита: „О чем год радили, ода зла се бранили, Бога се бојали и душе не огријешили, у цркву одили, православну летурђију служили, живе спомињали и мртвима спомен чинили; четворо поста ришћански препостили; људима се не омразили и спрам њи свијетла образа носили да Бог да! Душману се никад не умолили ни покорили но јуначким оружјем бранили и убранили да Бог да”.
За славу, општа је радост: људи се шале, жену причају, момци граје, деца су немирна и пуна живота: „Но све ово нити ко оће да чује ни ко оће да пази, јер је ово права и опћа свечаност као калуђерима Ускрс кад им у типику пише разјрешеније на свја подобнаја/…/ Кад се средовјечни људи и жене при вину веселе заборавивши све домаће бриге и свој мучени живот, шта неће да раде ватрени младићи”? - бележи Врчевић.
Вековима је слава, како је говорио блаженопочивши владика будимски Данило (Крстић), наш племићки грб. Свака србска породица је због тога припадник духовне аристократије, Новог Израиља, Цркве Божје. Дивни епископ браничевски Хризостом (Војиновић) нам на то духовно племство указује: „Као што смо видели, прослављање славе је израз наше благодарности Богу за сва добра, којима нас је обдарио, и молитва Њему (и нашем светитељу, да буде нашим молитвама посредник пред Господом) да нас Господ сачува од зла и да нас упути на прави пут у животу. Зато се слава мора прослављати у том смислу, са тим узвишеним циљем, а не ради гошћења, јела и пића! Свечар и чланови његове породице тога дана се нарочито морају сећати живота и дела свога светитеља, кога славе, и упоредити са његовим животом свој живот и дела. Уочивши разлике, треба да свој живот подешавају према светитељевом примеру, јер ће тиме најбоље и најлепше прославити њега, заштитника њиховог дома и њиховог молитвеника пред Господом”.
„Слава је србска тајна. И вековима нас је одржала – и у дому и рову. Јер, славила се слава и у кући и на ратишту, и са обилном гозбом и са војничким хлебом, и воштаном свећицом на фронту одбране од непријатеља нашег постојања”, рече др Владимир Димитријевић.
ГЗС/ „Политика”, Г. Оташевић
