њена пастирска брига и старање за очување српског народа била је од немерљивог значаја.
Овим редовима јереј др Слободан Јаковљевић закључује уводно слово књиге Приче из Великог рата 1914 - 1918 (сећања чачанских свештеника) коју потписује као уредник. Издавач је, са благословом његовог преосвештенства епископа жичког г. Јустина, Храм Вазнесења Господњег у Чачку, а приређивач вероучитељ Милош Живановић.
Међу корицама је сабрано 17 повести о тим ратним данима и студенима, из пера протојереја Велимира Јов. Белопавловића (1866 - 1934), протојереја - ставрофора Сретена Ј. Михаиловића (1854 - 1937) и јереја Живојина Гл. Алексића (1882 - 1936).
Др Јаковљевић у свом приступном слову бекежи једно од бројин сведочанстава о јунаштву чачанских свештеника, те наводи и ово:
„Посебно упечатљив догађај описан је у сећањима Чачанина Светомира Цвијовића, команданта пука трећепозиваца. реч је о борбама око Смедерева које је наша војска водила са Аустроугарима 1914. У једном моменту Цвијовић је обавештен да су у једном батаљону сви официри, на челу са командантом батаљона, као и скоро сви подофицири, погинули. Пошто није имао старешина, Цвијовић доноси необичну одлуку, какву историја ратова вероватно није забележила, препуштајући пуковском свештенику Владимиру Лијескићу команду над батаљоном.
`Од овог момента пред Свевишњим ја преузимам све ваше грехе, које ћете вероватно морати починити убијајући људе - непријатељске војнике германског пука, са којима се баш у овом тренутку кољемо и давимо на живот и смрт`.
Свештеник је схватио тежину ситуације и одговорио:
`И наш првосвештеник, господине пуковниче, Свети Сава, кад је затребало за добро своје и Немањићке Србије, одлазио је у борбу са непријатељем без имало страха од кажњавања Божијег. Зато и ја без трунке гриже савести испуњавам Ваше наређење`.
Занимљиво је да је битка добијена, а Лијескић нарон рата одликован за херојство овог подвига.
Након пробоја Солунског фронта Српска војска је у незадрживом налету ослобађала једну за другом српске земље. Двадесет и петог октобра 1918. у зору Аустријанци напуштају Чачак и приликом повлачења руше мост. Комите Божидара Караклајића на Љубићу нападају Аустријанце и Немце и наносе им велике губитке. Око десет сати у Чачак стиже први српски војник, наредник Милан Гавровић, ујахавши у град који су претходне ноћи непријатељски војници напустили (варошица је у том тренутку имала 4.779 житеља, од којих 241. удовицу). Улицама којима је пролазио обасипан је цвећем. Прота Велимир Белопавловић одржао је у чачанској цркви благодарење, беседивши након молитве:
`У овом радосном тренутку у којем се сада налазимо преиспуњени осећајима благодарности Богу и нашим ослободиоцима, речи су замукле. Јер, нису у стању осећаје наше да изразе... Осећаји говоре... господ казује милост своју над измученим и напаћеним српским народом`”.
До књиге се може доћи у продавници Цркве Вазнесења Господњег у Чачку.
ГЗС / РИНА