Љубићки поета добио је за овај рукопис Награду „Гордана Тодоровић” за 2017. Ово је, иначе, трећа збирка поезије Миладинове. У завршници књиге стоје поговор Милице Миленковић и белешка о песнику:
„КА УЈАВУ НЕМУШТОГ
Не само због свог обима, већ и због метра и форме којима је исписана збирка песама Дисање у јабуку Миладина Вукосављевића, читаоцу је понуђено једно захтевно читање, читање које би требало да резултира сазнањем – општим сазнањем о могућностима и значењима ујава аналогним откровењу.
Кроз шест циклуса ове збирке (Прекада таја, Преко Никољског јеванђеља писано, Зазир од мађије, Урези у кам, Сенке слутка и Испаштање пепела) песник Миладин Вукосављевић староставно исписује поетску историју човекових метафизичких прегнућа, његовог бивства и суштине, кроз одгонетање ујава у тајанству, тишини, слутњи или пепелу.
Први циклус, којим се отвара ова збирка, насловљен Прекада таја, сугерише Ишчитавање тишине „древних чатаца судбина из камених књига”, који посустају пред „потоњим знаком” и „бременом древних брига”, али:
„Гле, мудрац: ћутњом, још, племени
И тајну, у сред Књиге, коју не ишчита!
Чека на тренутак, у чијој ће се мени
Стаменити стабло...”
(Покајни додир)
Мотивом стабла, које истину показује кроз своју јаловост, уведен је мотив плода и (не)цветања као симбола искони и Порекла ујава. Читалац се креће кроз овај циклус као кроз знаковни систем, у којем се, семантички, надовезују мотиви птице, пепела, плода, цвета и костију, да би у последњој песми циклуса, насловљеној Потоња, стигао до лирског Ја, које дефинише идеју пролазности као основну тему целе збирке.
Већи део другог циклуса Преко Никољског јеванђеља писано чине два (под)циклуса или поеме: Псалми (тринаест сонета) и Отпретавања греха (шест песама од по четири квинтине). Индикативан је 11. псалам, у којем се песник обраћа Господу, као псалам који сажима у себе идеју књиге:
„Ујав ти слутим – као свету слику,
С које нас мотре и будућа чудеса!...
Моја глава: на Твоме жртвенику –
Већ: као остатак некаквог удеса,”
попут Отпретавања греха, који се односи на вечиту човекову разапетост измеђи првобитног, греха предака и сопственог греха.
Зазир од мађије, трећи циклус песама, више но остали циклуси, сугерише читаоцу народну мудрост ове књиге, на чијим се страницама сусрећемо са кађењем, певањем, појањем, плачем, молитвом и зазиром од магијског дејства. Вера у метафизички издиференциран положај човека, коме је од првог угриза плода запечаћена судбина, основа је неминовне пролазности, о којој говори збирка Дисање у јабуку.
Пролазност, у претходним циклусима тек назначена као општи човеков удес, у циклусу Урези у кам бива показана кроз посвете умрлима, породичним члановима, блиским сродницима и пријатељима. Отуда свети плач, на моменте, прелази у Урлик, у Вечити лелек... Неминовно је да и овде песник тражи решење и одгонетање тајне, која је на место Цвета ставила рану. Али, одговор се не добије, или се тек слути: „Тумачимо је, увелико, Божијом казном/ За заслуге злог ми претка, ил’ неуког!”, али се зло елиминише под претпоставком неукости, што је искорак из верског православног поимања света, које доминира у идејном систему збирке. Урези у камен су, заправо, песме-епитафи, које читаоцу указују на дубоку емоцију лирског субјекта (у овом случају то је сам песник), који тражи јасан одговор на бол у својој души и на питање о прераним и другим смртима, које су јасно указале на неминовну човекову пролазност.
Синтагмом, којом је дефинисан наслов циклуса Сенке слутка, потенцирана су два мотива (слутња и сенка) као симболи неухватљивог сазнања, што је приказано у једном од најлепших сонета овог циклуса и ове збирке – Расуло сласти:
„У отвореној књизи – баш ништа
Од онога што ми је писано к’о завет!
Читачи, запањени, круже, као авет,
Около мене – као око чистилишта!
У шупљој свирали, у цвет што је
Слазила, само, због лептира и пчела,
Трају још, и једино, трагови пепела
Бивших чатаца, какви више не постоје!”
Циклус, који затвара збирку, насловљен је Испаштање пепела и својим стиховима указује на певача, који је „над сопствени пепео наднесен” (Време посртања). Певач (песник) „У походу ка ујаву, прође и кроз зид,/ У којем, до малочас, бејаше узидан!...”, он је онај који циркулише између јасног виђења свога праха/пепела, али у жељи за сазнањем и логосом поретка ствари, пролази кроз зидове међу чијим оковима обитава (мотив жртве) да би на крају јасно испевао: „За свој исход, не признаје – пепео,/ .../ већ „мудрост, пред којом је и стрепео/ Свирач, неук у немуштом да се снађе!” (Нова недоумица).
Песме збирке Дисање у јабуку структуриране су сличним формалним решењима (доминација сонетне форме), али и метром, који се креће од петерца до петнаестерца, што успоставља складну ритмичност књиге, исто онако као што сонетна форма чува риму, или, пак, сами дистиси, терцине, катрени и квинтине, који песника Миладина Вукосављевића приказују као сјајног версификатора.
Потенцирањем извесног заумног језика, којим се могу одгонетнути тајне ујава, Вукосављевићева поетика ове књиге подсећа на поетику Момчила Настасијевића, а удаљава се од ње једино у горе поменутом неговању форме сонета.
Индикативно је да све песме ове збирке у себи садрже мотиве, који су варирани, не толико у идејном смислу, колико у стиховним конструкцијама – у неку руку, читалац овде ишчитава једну песму, која се наставља из стиха у стих, да би коначну спрегу (усахли) плод – цвет и птица – пепео, тачније, идеју о могућем васкрсењу, спознао као један од могућих корака ка ујаву немуштог.
Немушто је несазнатљиво и неухватљиво, дисање у јабуку (плод) значи покушај удахнућа /попут првобитног даха/ у нешто што врхуни искони и почетку света, у онај плод који је узет са дрвета спознања и човека протерао из раја. Сваки такав удах кроз сваку ову песму близак је творењу магијског језика, којим се буди плод (у његовом ужем и ширем значењу), којим се тражи васкрсење и одгонетање ујава.
Верујемо да ће читалац у овој збирци пронаћи одговор на песниково питање „Зашто, мудраци, непрестано, беже/ Да нам и неизбежне истине објасне?” (Обрек чуда) и да ће, удахнувши језик ове одличне поезије, препознати многе истине о човековом бивству и тајни васрсења. Макар да оне не остану само у слутњи песника.
Милица Миленковић
БЕЛЕШКА О АУТОРУ
МИЛАДИН ВУКОСАВЉЕВИЋ, рођен је (10. фебруара 1947. године) у Љубићу, код Чачка, где и живи и ствара... Школовао се у родном месту, Чачку, Ужицу и Београду.
Новинар је, публициста и књижевник...
Пише: поезију, прозу, књижевну критику, књижевно-историјске и историографске студије, сценарије, стихове и приче за децу... Објављивао је, и објављује, у бројним листовима, часописима и зборницима...
Био је уредник листа Глас младих (Чачак, 1964-1965), затим новинар и уредник у листу чачанске Фабрике ЦЕР (1970-1974), у НИП „Чачански глас” (1974-1994) – новинар, уредник у издавачкој делатности и главни и одговорни уредник локалног листа „Чачански глас” (1988-1993), оснивач и уредник листа Нови глас (1994-1995), руководилац издавачке делатности у „Литопапиру”, у Чачку, и одговорни уредник ревије Наше село (2001-2003), па уредник листа Фрула (1995-2002)... Налазио се и међу оснивачима и члановима прве редакције престижног часописа Градац. Од 2005. до 2013. године био је директор АД за приказивање филмова „Чачак-филм” (све до његове, несрећне, приватизације, 2013)...
Уз десетак публицистичких дела (историографских и књижевно-историјских, пре свега), од којих неке и у коауторству, објавио је две збирке поезије: ОГЛАШАВАЊЕ ПЕПЕЛА (1983,
награђене на конкурсу Дисовог пролећа) и ПОМЕРЕНИ ПРЕДЕЛИ (1984). Приредио је и зборник ПЕСНИЦИ ДИСОВОГ ПРОЛЕЋА (1978)... Заступљен је у неколико антологија, лексикона, зборника и народних календара...
Члан је Удружења књижевника Србије, Удружења новина-ра Србије и Удружења публициста Србије...
Награђиван је, до сада, за поезију, прозу, есеје и стихове за децу на бројним књижевним конкурсима...”
Глас западне Србије
