Prijepoljski Biskupići, celo selo sedam stanovnika

Prijepolje – Priča koja sledi mogla je da se napiše makar u desetak sela u okolini Prijepolja. Izbor je pao na Biskupiće jer je to selo negde na „međi”. Retki meštani ovog sela plaćaju porez opštini Prijepolje, komunalije Beogradu ili susednoj

Novoj Varoši, a kad za to dođe vreme, sahranjuju se na Ravni, groblju poetskog imena, smeštenom na sred rodnog sela.

Još pre šest godina u jednom lokalnom listu objavljena je priča iz Biskupića, naslovljena više nego ilustrativno „Celo selo stalo u ladu nivu”! Ovde bi se mogla završiti tužna priča iz Biskupića…

Elem, tako bi, pisalo je u tom tekstu, Vujo Milikić, rano s proleća, dolazio iz okoline Beograda da provede leto u Biskupićima, pa bi njegova „lada niva” postala gotovo pa službeno vozilo preostalih Biskupićana koji bi, kad se malo „stisnu”,  svi mogli stati u nju, pa „ćeraj Vujo, ja u Prijepolje, ja u Novu Varoš”…

Kako je tema ovog teksta budućnost sela u opštini Prijepolje, a polazište popis stanovništva od pre dve godine, da ne ostanemo dužni: U ovom selu je pre dve godine službeno potvrđeno da je „spalo” na jednu cifru! Ukupno je, naime, evidentirano 7 (i slovima: sedam) stanovnika Biskupića.

Danas ih je, verovatno, još manje, posebno ako „odbijemo” sve ređe glasove potomaka koji u jednom ili drugom pravcu, pred more ili vraćajući se sa juga, svrate na dan - dva u dedovinu. Da pokose oko grobova predaka na seoskom groblju, malo provetre davno napuštene kuće i potvrde da su im očevi bili u pravu kad su odlazili odavde.

Jer, nije bez razloga ostala rečenica Milana Rvovića, izgovorena kad je brojao devedeset i neku godinu: –  Nema gore tuge nego kad te skole samoća i pustinja oko tebe. Ranije je, makar, imalo i naroda i stoke i pjesme i veselja. Sad da ogluhneš od tišine. I pitaš me šta će na kraju biti sa ovim selom. Biće šuma. Bilo je šuma kad su naši stari došli ovde, i postaće ponovo šumetina.

Pa nema nas više ni u biračkom spisku ni na bilo kojem drugom. Osim onoga spiska dolje,᾿đe nam je groblje i đe nas ima mnogo više'. Samo,  oni sa Ravne su odavno izgubili pravo glasa, šale se malobrojni Biskupićani na pitanje dođe li ko iz grada makar pred izbore, u agitaciju. Evo, nas nekolicina, računaj da te je dočekalo pola sela, druga polovina ili je kod doktora ili najstariji nisu mogli da  se ispenju dovde.

-U Biskupićima danas stalno boravi troje preostalih meštana, kaže predsednik Mesne zajednice Pravoševo Radenko Matović. Biskupići, naime, odavno čine deo ove mesne zajednice. Ostali su, dodaje Matović, ili odselili kod potomaka smeštenih širom Srbije ili, pak, kod predaka, dole na groblju!

Malo kroz šalu, više kroz zbilju zaključujemo da su Biskupići „prežaljeni”. Kvar na trofaznoj struji je svojevremeno zanemaren jer su u prijepoljskoj Distribuciji dobili „rečit” odgovor: Šta će vam trofazna struja? Nju ionako koristi samo jedno domaćinstvo gde je domaćin sam u kući i najstariji u selu. Kad on umre nikome više neće trebati… I, „preveli” i taj trofazni vod u monofazni! Manji je rizik, rečeno im je.

Gotovo na ivici visoravni u Biskupićima, odakle Međani izgledaju beskonačno nisko a kanjon Mileševke podseća na zmijurinu koja se protegla sve dole do Tjeskoba i Jerininog Grada, ogroman bor, narod ga zove Sveti bor! Suh do zadnje iverke!

Pokojni Veljo Milikić je govorio pre 15-20  godina, dok je ovaj bor još imao po neku sirovu granu,  da će se osušiti kad nestane naroda. I eto ga, suv bor, a selo gotovo mrtvo. Često se na njemu skupi čitavo jato orlova, beloglavih supova, koji iz hranilišta pod Ćetenicom doleću i ovde se odmaraju i posmatraju. Stari ljudi su govorili da je bila tu nekad crkva pa je posle izgrađena druga na mestu koje i sad zovu Crkvine, gore više Milanovića u Pravoševu.

Prema jednoj od legendi, selo je dobilo  naziv  u vreme kada se ovde nalazilo sedište neke biskupije. Prvo doseljavanje sadašnjeg stanovništva registrovano je polovinom devetnaestog veka. U početku su se nastanili na jednoj većoj zaravni zvanoj Liješća. Zbog nedostatka vode i ispaše za stoku, počeli su krčiti šume i pomerati se prema severu, gde se sada nalaze njihove kuće. Mesto na kojem je bila prva naseobina zove se i sada „Stare kuće”, iako nigde nema kuća, već samo porodično groblje koje nisu hteli da izmeštaju, piše u hronici „Pravoševo i okolna sela” Veselina Ljujića.

Državnim popisom iz 2011. godine u sedam domaćinstava upisano je devet stanovnika, a 1948. godine bilo je 214 stanovnika u 26 domaćinstava! Na poslednjem popisu, 2022. godine, konstatovano je sedam stanovnika!

Živelo se u zajednici, svi rođeni pod jednim krovom ostajali su, u to doba, čineći jedno domaćinstvo. Deobe su „otkrivene” mnogo godina posle toga kad naglo raste broj domaćinstava a još brže opada broj stanovnika.

Još jedan citat iz pomenute „lektire”: … „Meštani sela Biskupiće postali su vlasnici (sopstvenici) sadašnjeg obradivog zemljišta, tek na osnovu sudskog rešenja iz 1936. godine. Sve do tada bili su samo korisnici zemljišta, odnosno koristili čivčijsko pravo. Zvanični vlasnici (gospodari) zemljišta bile su porodice Hašimbegovića iz Prijepolja”.

Od pamtiveka u Biskupićima su samo Milikići i Rvovići. Najmlađi stalni stanovnik Biskupića ima 62 godine. Zato je, valjda, i najmlađi. Rođen sredinom prošlog veka…

 

PP Media / GZS