MALI SINDIKAT VELIKOG SRCA: POLA VEKA MIKAN JE SVIRAO ZA DRUGE, A ONDA SU JEDNE NOĆI SVI ZASVIRALI ZA NJEGA!

U šumadijskom selu Progoreoci, nadomak Aranđelovca, dogodila se priča koja

 vraća veru u ljude. Stari muzičari, pevači, harmonikaši i prijatelji okupili su se da pomognu svom kolegi Mikanu Vasiću, čoveku koji je gotovo šest decenija pesmom uveseljavao druge, a danas vodi tešku životnu bitku. Nisu došli zbog bakšiša, niti zbog pogodbe. Došli su zbog prijateljstva, ljudskosti i jednog čoveka koji ih nikada nije zaboravio.

PROGOREOCI – ARANĐELOVAC – Kažu da muzičari kroz život idu pevajući, da im je srce puno melodija i da za njih nema ni tuge ni teških dana. Ali život ume da legne na pleća i onima koji su drugima darivali radost. I upravo zbog toga, u malom šumadijskom selu Progoreoci, ovih dana nastao je jedan neobičan sindikat. Nema predsednika, članarine, kancelarije ni pečata. Ima samo veliko srce i jedno pravilo – kad se neko od njihovih nađe u nevolji, ostali ne okreću glavu.

Tako su se jedne večeri okupili stari muzičari, pevači, harmonikaši i prijatelji da zasviraju za svog kolegu Mikana Vasića, čoveka sa kojim su decenijama delili pozornice, kafanske stolove, poslednji zalogaj, bakšiš i bezbroj rumenih šumadijskih zora.

MIKAN – ČOVEK KOJI JE CEO ŽIVOT PRETVORIO U PESMU

Mikan Vasić ima 72 godine, a muzika je njegov život već gotovo šest decenija. Samouk, bez muzičkih škola i velikih učitelja, naučio je da svira kontrabas, bas-gitaru, bubnjeve, električne instrumente i klavijature.

Od 1968. godine gotovo da nije bilo veselja, vašara, svadbe ili kafane u ovom delu Šumadije na kojem se nije čula njegova svirka.

„Sam sam učio. Malo su mi pokazivali durеve, a ostalo sam naučio sam. Muzika je za mene sve, ceo život”, priča Mikan.

I zaista, njegov život stao bi u jednu dugu pesmu. Bilo je tu svadbi koje su trajale po dva dana, kafanskih noći bez sna, veselja koja su se završavala tek kada sunce obasja šumadijska brda.

Nije to, kaže, bio lak hleb.

„Nije lako izdržati ceo dan i celu noć, pa sutra opet. Ali izdržalo se. Lepo je bilo. Što se zaradilo, to se i potrošilo”, priseća se Mikan.

A trošilo se, kažu njegovi prijatelji, široke ruke. Na društvo, pesmu, instrumente, automobile i život koji nije umeo da čuva novac, ali jeste prijatelje.

Danas, kada mu je zdravlje narušeno i kada odlazi na lečenje u Kragujevac, Mikan ne odustaje od muzike.

„Imam 72 godine i još sviram. Dokle ću? Dok ne umrem”, kaže kroz osmeh ovaj šumadijski boem.

DRAGAN VASIĆ JAPAN – ČOVEK KOJI JE OKUPIO MUZIČARE

Iza ovog nesvakidašnjeg okupljanja stoji Dragan Vasić Japan, poznati harmonikaš i domaćin iz Progoreoca.

Japan je prvi put javno zasvirao još 1972. godine, na ispraćaju u vojsku u svom selu. Od tada su prošle decenije, ali harmonika nije silazila sa njegovih ramena.

Danas, iako ima sedamdeset godina, još svira, bavi se poljoprivredom i drugim poslovima, a narod ga, kaže, i dalje traži.

Kada je čuo da se njegov stari kolega Mikan suočava sa zdravstvenim i finansijskim teškoćama, odlučio je da nešto preduzme.

Nije sazivao sastanke, nije pisao molbe ni čekao da neko drugi pomogne. Pozvao je kolege i otvorio vrata svoje kafane.

„Niko se toga nije setio, pa sam ja odlučio da okupim naše svirače i pevačice, da skupimo neki dinar i pomognemo kolegi koji je u nevolji. Mikan je velika legenda, dugo je svirao, svi su ga voleli. Što je zaradio, potrošio je i podelio sa drugima”, priča Japan.

Pre nego što je organizovao okupljanje, razgovarao je sa Mikanom, želeći da bude siguran da ga takav gest neće povrediti.

„Prvo smo ga pitali, da se ne bi možda naljutio ili našao uvređen. On je prihvatio i mnogo nam je drago zbog toga”, kaže Dragan.

I tako je nastala jedna od najlepših muzičkih večeri u ovom kraju.

NISU SVIRALI ZA NOVAC, VEĆ ZA SVOG DRUGA

U Japanovoj kafani okupili su se muzičari iz Aranđelovca, Gornjeg Milanovca, Cerovca i drugih šumadijskih mesta.

Neki su već u penziji, neki još nastupaju, a među njima su bili i mlađi muzičari koji su odrastali uz stare majstore.

Bilo je harmonika, pesme, šale i sećanja na neka davna vremena. Ali ovoga puta nije bilo uobičajene pogodbe za nastup. Svako je došao da pokloni ono što ima – pesmu, svirku, prilog i prijateljsku reč.

Pevač Cane iz Gornjeg Milanovca kaže da se stari drugovi ne zaboravljaju.

„Došli smo da podržimo Mikana, ali i da se družimo kao nekada. Nije važno da li neko još radi ovaj posao ili ne. Važno je da ostanemo zajedno”, poručuje on.

Pevačica Mara Marković, koja je godinama nastupala sa Mikanom i drugim muzičarima, smatra da bi ovakva okupljanja trebalo da postanu tradicija.

„Ja sam sa Mikanom dugo radila. Treba da pomognemo ne samo njemu nego svakome kome pomoć bude potrebna. Oduševilo me je što je Japan ovo organizovao. Treba da nastavimo da se sastajemo i družimo”, kaže Mara.

Slično razmišlja i mlađi muzičar Mirko Lazić, koji je sa Mikanom imao brojne zajedničke nastupe.

„Došli smo da pomognemo koliko ko može, ali i da se vidimo. Dugo nismo bili svi zajedno. Važno je da postoji kolegijalnost”, kaže Mirko.

„MI NEMAMO SINDIKAT, ALI OVO JE NAŠ SINDIKAT”

Možda je najlepšu poruku večeri izgovorio jedan od starih muzičara, objašnjavajući šta za njih znači ovo okupljanje.

„Mi nemamo sindikat, nismo zaposleni, ali ovo je naš sindikat, ovo naše druženje. Da priteknemo svakome u pomoć, jer čoveku kad je u nevolji treba pomoći mnogo više nego kad mu je dobro.”

U tim rečima stala je čitava suština jednog neobičnog skupa.

Jer muzičarski život nije samo pesma, bakšiš i veselje. To su hiljade pređenih kilometara, noći provedene na nogama, umor koji se ne vidi dok svira harmonika i godine koje se polako sabiraju.

Mnogi od tih ljudi nemaju sigurnost kakvu pruža stalno zaposlenje. Njihov život često zavisi od poziva na veselje, od pogodbe i od toga koliko će narod biti široke ruke.

Zato su odlučili da jedni drugima budu oslonac.

Te večeri nisu samo prikupljali pomoć za Mikana. Pokazali su da prijateljstvo stečeno uz pesmu može da traje mnogo duže od poslednjeg odsviranog kola.

MIKANOVO NAJVEĆE BOGATSTVO NISU PARE, VEĆ LJUDI

Mikan Vasić nije čovek koji se žali na život. Kada govori o prošlosti, više se smeje nego što uzdiše.

Kaže da je bilo i dobrih i loših godina, ali da nikada nije poželeo da bude nešto drugo.

Na pitanje da li bi, kada bi mogao ponovo da bira, opet postao muzičar, odgovara bez mnogo razmišljanja:

„Opet bih. Voleo sam muziku kao mali, volim je i danas.”

A možda je baš u tome tajna njegovog bogatstva.

Nije iza njega ostalo veliko imanje, niti bogatstvo stečeno kafanskim noćima. Ali ostali su ljudi. Oni koji pamte njegovu svirku, njegovu dobrotu, široku ruku i osmeh.

I kada je došao trenutak da njemu zatreba pomoć, ti ljudi su se pojavili.

Bez mnogo pitanja i velikih reči.

Sa harmonikom u rukama.

DOK JE OVAKVIH PRIJATELJA, NEMA ZIME ZA MIKANA

U Progoreocima je te večeri još jednom zasvirala ona stara šumadijska dvojka. Ona koja se ne uči iz nota, već se nosi u srcu, prenosi sa kolena na koleno i čuva po kafanama, svadbama i seoskim veseljima.

Ali ovoga puta imala je drugačiji zvuk.

Nije bila namenjena mladencima, domaćinima ni gostima koji su naručivali pesme. Bila je posvećena jednom čoveku koji je pola veka svirao za druge.

I dok je ovakvih prijatelja, drugova i kolega, sa kojima su delili burne noći i rujne zore, poslednji zalogaj i poslednji bakšiš, nema zime za Mikana, ali ni za druge majstore narodne pesme.

Jer u ovom malom šumadijskom selu pesma je dobila svoj sindikat, a svirači veliko bratstvo.

I pokazali da se najveći bakšiš u životu ne daje novcem, već srcem.

GZS