у Другом српском устанку. Управо у њој, на десној обали Западне Мораве свој спас од Турака потражило је око три стотине жена, деце и старијих мештана, али то је нажалост било њихово последње уточиште.

„У мају 1815. године када се водила битка на Љубићу, Турци су послали своје војнике да харају по српским селима на планинама Овчар и Каблар. Уплашени за своје животе, мештани су се масовно скупљали у збегове и бежали од непријатеља. Тако су пронашли и ову пећину у коју су се сакрили мислећи да су безбедни. Међутим, мајка са дететом изашла је испред пећине, Турци су чули плач бебе, прејахали тада плитку Мораву и пронашли одбегле Србе“, каже за РИНУ, Горан Николић из Туристичке организације Чачак.

Посмртни остаци након 122 године сахрањени у каменим саркофазима

Стигавши испред пећине Турци су позивали Србе да изађу и предају се. Слушајући тадашње приче, како су пролазили људи који би падали непријатељу у руке нико из збега није изашао из пећине. Револтирани Турци тада су донели сламу на сам улаз, запалили је и у пећини се, према одређеним проценама угушило око 300 Срба, мада према поједним историјским списима тај број је доста већи.

„Пећина је од турске речи „кад“ што значи дим и добила име. Кости несрећних људи који су овде изгубили живот лежале су прекривене димом и прашином наредне 122 године, тачније све до 1936. када је владика жички Николај Велимировић наложио уређење пећине како би остало бар неко материјално сведочанство на тај болни догађај. Сви посмртни остаци сахрањени су у два камена саркофага, у средини је изграђена олтарска апсида па ова пећина има и одлике цркве“, рекао је Николић.

Пред почетак Другог светског рата очишћен је пут који води до улаза Кађенице, а испред њега постављен је дрвени крст висок преко 50 метара. Пећина је скроман спалеолошки објекат, без пећинског накита, али од изузетног историјског значаја.

Изграђена олтарска апсида па пећина има елементе цркве

„Не можемо рећи да велики број људи долази у обилазак зато што је сам прилаз неприступачан. До овог природног казамата води пут преко Западне Мораве, али мост је у јако лошем стању па се никако не препоручује његов прелазак. Други алтернативни пут су планинарске стазе преко Дебеле Горе које су у појединим деловима изузетно захтевне и зато не може свако да их пређе“, каже Горан Николић.

На овом месту које чува тужну судбину српског народа сваког Видовдана служи се парастос да се њихова трагична судбина никад не заборави.

ГЗС/РИНА