Прича из Великог рата: У акта 



 
Прича из Великог рата: У акта
02.09.2020 10:01 | 0 коментар(а)



Чачак – Реч господин иде уз његово име као кошуља уз тело, доноси Политика у штампаном издању.
Везиров мост на Дрини у Вишеграду, 1914, фото: „Шумадијска дивизија”

Гледајући га рекли бисте да никад није био дечак. Код њега је све било урамљено у кротке обзире; уравњено као на кантару и по души процењено. У надлештво је долазио тачно на минут и предано као свештеник. Ником није отео ни слово у говору, а тек положај у каријери.

Овим словима Радоје Јанковић, писац, војник и дипломата родом из Чачка цртао је у првим поратним летима Јефтимију Ђонлића, човека у којег је много полагао министар финансија Лазар Пачу, а њему је Ђонлић бивао и секретар и сарадник на државним питањима. Док је Стојан Протић, потоњи председник Владе, говорио: „Неколико оваквих као Ђонлић, па се немамо бојати дефицита”.

Године 1914. Јефтимија је био командир чете у Трећем прекобројном пуку који је одступао испред Поћорекове војске. У шатору, једне вечери, разговарао је са својим водником о злом стању на нашем фронту.

- Несрећа! - уздахнуо је водни старешина.

- Несрећа би била само онда кад бисмо изгубили слободу – одговорио му је Ђонлић.

Разговор се потуцао за недаћама, но остајао пун наде на добар свршетак рата.

Ђонлић је, прича његов водник, излазио пред шатор и дуго гледао наше тамне планине. Говорио је: „Све је то пуно блага и благостања; стада, шума, руда и водене силе. Све ће то поново оживети. Поново ће се чути слободна пастирова песма, а мир се вратити коначно на сеоско огњиште...”

Ђонлић је дуго шетао испред шатора. Кроз таму, наспрам видика, одсецала се његова слика нагнуте главе према навали суморних мисли. То је у њему горео народни жижак, упаљен још у ноћи робовања.

Путем су промицали делови других пукова, чуо се метежни глас избеглог становништва. Преносили су рањенике и распитивали се за пут ка железници које није било нигде. У хладну тмину, без конака, тонуло је једно пожртвовање које нико није бележио. Ђонлић је осећао дубоку тајну тога народног крика што је лутао по ноћи. Он је духовним очима видео највишу животну стварност – слободу – како је поворке испијених бића дижу сухим рукама изнад главе и носе, у муклој литији, кроз ноћ, преко брда и провалија.

Тада је рекао својим људима:

- Сви ми безначајни смо; главно је оно што се зида на овим невољама.

У последње време био је нешто оболео. Министар је хтео да га мало поштеди. Било је чак дошло и у пуку стајало наређење да га привремено запосле у комори. У пуку се нису журили да наређење изврше. Ђонлићу не би ни на ум пало да оде до штаба, да пожури ствар.

- Да одем ја до пуковског ађутанта?

- Не! - захвали се Ђонлић воднику. Тренутно смо у одступању, људи су тешко запослени...

У одступању дође наређење да се сутра крене у напад. Седели су подуже у ноћ, разговарали о добру које ће најзад доћи, о финансијским задаћама будућности.

- Кроз десет година од данас, дивне ће бити ове садашње жртве - говорио је Ђонлић.

Његове крупне очи биле су визионарски раширене, готово је викао:

- Путеви ће бити широко раскрчени. Ја видим људе умени хумане. Видим како се на село свија изгубљена срећа...

Рано јутром кренуше у борбу, тога је било толико пута. Раскопчана шињела као орлушина, Ђонлић крену са војницима. Једно зрно погоди га посред чела. Потом, као хала која је кроз мутно јутро лутала да га нађе, једна цела граната тресну га, мртва, у прса и разнесе га у комаде. По свршеној борби војници прикупише делове командировог тела. Глава је била откинута и котрљала се ледином. Чело затегнуто: укочене очи визионарски отворене.

Ађутант пука у одступању, кад доби вест, извуче акт, преви га преко колена и записа оловком на полеђини:

„Наместо погинулог тражити новог командира коморе, па у акта”.

Остатке тела војници закопаше под једном крушком у селу Зајачи.

ГЗС/ Политика, Г. Оташевић







Пошаљите ову вест Вашим пријатељима!
ovde slika


Оставите коментар

Коментари који садрже псовке, увредљиве, вулгарне, шовинистичке или претеће поруке неће бити објављени. Мишљења изнешена у коментарима су приватно мишљење аутора коментара и не одржавају ставове Гласа Западне Србије.

Ваше име:
Ваш коментар:

Спам заштита:

 

Коментари посетилаца (0)

Вест нема коментара.
Будите први који ће коментарисати ову вест!


 



















 


 

© Глас Западне Србије
Жупана Страцимира 9/1, Чачаk
060 5000 150, 032 347 001

Импресум

Статистика сајта:
Прес: 92.712.226 посета
Тренутно на сајту: 61 посетилац(a)