Данас славимо Ђурђиц

Проповедао је новозаветну веру и чак је цареву жену Александру успео да преобрати у хришћанство Данашњи празник Ђурђиц не спада у заповедне празника,

али је од великог значаја за православну цркву. Свети Георгије, светац који је у нашем народу веома поштован не слави се само један дан. Ђурђиц је слава или преслава многих породица и места, а сматра се еснафском славом обућара и кројача.

Свети Георгије погубљен је 303. године, зато што је, као Христов војник, одбио послушност цару Диоклецијану, великом прогонитељу хришћана, изјавивши да се не плаши да умре за своју веру.

Проповедао је новозаветну веру и чак је цареву жену Александру успео да преобрати у хришћанство. Обоје су осуђени на смрт одсецањем главе, а предање каже да је царица преминула пре извршења царске наредбе.

На православним иконама свети Георгије представљен је како са крстастим мачем убија аждају која је симбол пагнске вере, док је на икони која се износи на Ђурђиц представљен како држи копље у рукама.

Верује се да свети Ђорђе воли да се одазове невољницима и да им помогне.

Овај светац слави се два пута годишње - 16. новембра по новом календару, као Ђурђиц, празник преноса моштију светитеља у Палестину и полагања у велелепни, њему посвећени, храм, и 6. маја као Ђурђевдан, дан смрти Светог Георгија, великомученика и борца за хришћанство. У богослужбеном календару само је Ђурђевдан обележен црвеним словом, док Ђурђиц не спада у заповедне празнике.

По обичајном календару, у том периоду, ништа се не даје из куће, жене не раде ручне радове, обућари и кројачи одмарају. Не иде се у лов на вукове.

Према народном веровању, зима долази са Ђурђицем, а одлази са Ђурђевданом.

По неписаном правилу, они који славе данашњи Ђурђиц, за славску икону узимају ону на којој светац стоји, са мачем или копљем у десној руци. Они који славе Ђурђевдан, 6. маја, за славску икону користе ону на којој је Свети Ђорђе приказан на коњу како пробада аждају.

ГЗС/Телеграф