на Аранђеловдан 2015. написао је песму коју је посветио свом брату и припада реткима објављеним у „Књижевним новинама”.
„Мој брат је био оснивач Књижевног клуба `Багдале` у Крушевцу који је био четврти по издавачкој делатности у Југославији. Написао је велики број прича које је штампала Багдала и други часописи у земљи. Написао је роман `Раскршће` који никада није угледао светлост дана јер је писац рано преминуо. Моја песма, иначе, говори о људској неправди, јер су песимизам и оптимизам саставни део живота, али тај главни уредник је говорио да песимизам то није”, рекао је Савић.
Он додаје да је песма објављена у „Књижевним новинама” где су штампани филозофски списи Хегела и Аристотела.
„Ова песма може да се зове и Злодело јер осуђује људе који пишу песимистички. Скерлић осуђује Диса, на неки начин га је и обезважио. Међутим, Дис је преписао живот онако како га је живео и није могло другачије да буде”, каже Савић.
Песимиста
Не убијам друге да бих био ЈА!
Ја сам само трагач до сопственог сна!
Милошу Петровићу
Мој завичај мене - заборавља!...
Прави разлог ја не знам, заиста!...
Само ми се песма, са Багдале. Јавља,
А уредник каже: - Ви сте песимиста!...
Толико морбидности, ни за живу главу,
У часопис овај да стане - не може!...
Двоумим се, стварно, ко је сада, у праву,
И шта да обучем, осим - своје коже!...
А песма - ко песма; не уме да стане;
Пуста као поље - после тешке туче!..
Узалуд се надам: однекуд да - сване;
А то боље сутра било је - већ јуче!...
Ни сам више не знам чија је кривица;
Што живим у телу - нерођене бебе!...
Осуде ме, тако, ко да сам - убица;
Злодело је, кажу, што личим на - себе!
21. новембар 2015. године
(На Арaнђеловдан)
