Колико му је живот на Земљи помогао да се домогне раја, колико му одмогао, нико не зна, али да је живео другачије од већине – јесте. Потписник ових редова га памти од пре више деценија, с фотоапаратом о врату: ходао је сеоским вашарима од Краљева до Ваљева, од Чачка до Ритопека код Београда. Премало је тада било фотографа, посла је било напретек. Око њега се окупљало и старо и младо да се фотографише, још више да види како Вељо из џепа или недара вади отровну шарку и пушта је да му се обавија око врата. Од своје 13. године до последњег дана, дружио се са змијама. Говорио је: „Змија никад не уједа ако не мора. Она зна да је ја нипошто не бих убио и зато ме никад неће ујести из чиста мира.”
– Неком су кућни љубимци пси, мачке, канаринци, а нама су то биле змије. Научила сам да се не треба плашити змија, него људи, јер кад човек уједе, то је много болније. Кад је умро, у кући смо имали око 50 отровница. Стара сам и болесна, нисам могла да се о њима бринем, па сам их једног сунчаног дана изнела напоље и пустила рекавши им: „Сад идите свака својим путем.” Тако су и учиниле – говори нам Новка, Вељова последња жена.
А једном га је једна змија, ипак, угризла и у рану сасула отров. Вељо нам је о томе, пре десетак година, причао, уз напомену да се то догодило његовом грешком: „Ујела ме за прст у самоодбрани. Подвежем прст и седнем у аутобус за Чачак. У аутобусу причам путницима да ме је ујела змија и да сам пошао у болницу. Један човек ме упита која је змија, је л’ шарка. Није, кажем, него ова – и извадим из недара поскока. Одједном, око мене није било никога. Исто се десило и у чачанској болници: нико није хтео да ми приђе и ушприца противотров док нисам поскока сместио у торбу и изнео у ходник.”
Иако је још 1957. године возио „мерцедес” (купио га од једног крагујевачког таксисте), када је и „фића” мало било на нашим друмовима, Вељо се заљубио у малени „рено 4”. Заљубио се у Паризу, где је две године радио као аутомеханичар. У његовом дворишту, пред кућицом у приградском селу Велереч, увек је било по 10-15 ових четвороточкаша, што у возном стању, што хаварисаних и дотрајалих, корисних за делове. Возио је у животу више од 150 аутомобила, бар стотину их је било марке „рено 4”.
Трећи хоби Веља Змијара биле су – жене. У његовом нотесу, који удовица Новка из поштовања према покојнику не жели да листа, уписано је 316 имена. За неког данашњег холивудског „стара” то је тек ситница, али за човека с нашег простора и из времена у којем је наш Дон Жуан живео – превише!
– Био је мој Вељо авантуриста, умео је са женама. Мало српски, мало француски, мало немачки, лепа прича сваком годи. Није ми то сметало, нисам му бранила, само нисам дозвољавала да на жене паре троши, новцем сам искључиво ја располагала – смешећи се прича Новка.
Вељо се званично венчавао три пута, а потомство је имао само од прве жене: два сина, четворо унучади и неколико праунука. Све остало је било провода или, ако хоћете, хобија ради. Служила га је „љубав” и у осмој деценији. Говорио је да је за то захвалан козама и рибама. Козје млеко и рибље уље су природна и најбоља вијагра. То двоје и тренинг. И данас се људи овде сећају његовог савета: „Фудбалер не моће добро да удара лопту ако не тренира сваки дан. Чим дуже паузира, тешко се враћа у форму.”
Ништа логичније, зар не!
Извор: Политика, Бошко Ломовић