Све више младих неожењених људи - Зоран сања сродну душу са којом би био срећан

Горњи Милановац - Све више је младих неожењених људи по српским селима. Један од њих који у граду има кућу али не жели да остави очевину и дедовину

је Зоран Мирковић из села Коштунићи који већ годинама води и градски и сеоски живот. Кућа у Горњем Милановцу му служи за становање јер је запослен у локалном предузећу али ужива у сеоској средини, тамо где су му рођени преци, чукундеда, деда, отац и где је одрастао.

И док, може се рећи има сређену имовинску карту, солидан посао и налази се у пуној снази и пуца од здравља, љубавни живот му је прилично оскудан.

Наиме, иза себе има један неуспели брак из којег има кћер. Са супругом се одавно разишао и жели јој сву срећу док за ћерку каже да је његов понос.

Међутим, жеља му је да под сувоборске висове и у његов дом стигне једна нормална особа која се неће стидети да засади башту или убере свежу воћку у селу и прошета авенијама у оближњем граду где има кућу.

"Искрено речено желео бих да упознам жену која је ведра, насмејана, којој неће сметати моје дете. Која ће да ме воли и ја њу, овај иметак и остатак живота да поделимо. Некако ми то изгледа не иде за руком а волео бих јер овде имају сви услови за живот, не треба ломити леђа имамо све машине ту је ауто пут нова сеоска кућа лепа кућа у Горњем Милановцу и лепо домаћинство овде у Коштунићима једино што недостаје је нека нормална особа која на живот гледа са ведрије стране нешто попут мене", каже кроз осмех Зоран Мирковић. 

Зоран тражи сродну душу, фото: ГЗС

Иначе, Зоран са својих непуних 35, 40 година важи за веома вредног и доброг човека, тешко да га можете срести да није насмејан а до сада га нико није видео љутог и да псује. Запослен је у Металцу у Горњем Милановцу али увек каже да је све што воли управо на обали ове прелепе реке која извире у Мокрој пећини под Равном Гором и у кући његових предака где се родио.

ГЗС