првенствено виолина, већ
50 година савладава тајне специфичног
уметничког заната.
Познаје
у душу сваки инструмент, а своје знање
спреман је, како каже, да пренесе и на
млађе генерације.
Милосава
Мићу Ристановића уметнички занати
занимали су још од дечачких дана, а своју
прву виолину направио је са 12 година,
сам, и без икаквог искуства.
"Једном
приликом отац је купио неку разлупану
виолину којој сам се веома обрадовао.
Будући да су ме интересовали занати,
начин на који се обрађује дрво, склопио
сам је тада како би могло на њој да се
свира. Украсио сам је седефима, турпијао,
не знајући да то може покварити звук",
прича Ристановић за Глас западне Србије
"У
једном делу зграде чачанске Гимназије
тада је била и музичка школа. Дошао сам
са жељом да се упишем и понео виолину,
међутим, када су је професори видели
рекли су ми да у Чачку има пуно музичара,
а мало талентованих градитеља инструмената
и рекли ми да изучим тај занат", наводи
Ристановић.
На
инсистирање професора чачанске музичке
школе, коју је похађао упоредо са
осмогодишњом, пошао је код неких познатих
педагога да настави да учи свирање.
Као
нејаки голобради дечачић, давне 1958.
године, из топлог родитељског окриља у
Горњој Горевници код Чачка, бојажљиво
се запутио у Загреб.
Знање
градитеља и рестауратора стицао је од
најбољих загребачких мајстора - Фрање
Шнајдера и Ивана Хуса.
Током
година "вратио је у живот" или
направио на стотине виолина, виолончела,
контрабаса, гитара, бузукија, балалајки...
Махом су их извозили у иностранство и
није знао где су све доспели.
Ристановић
је у "живот" вратио многе инструменте
које користе на Факултету музичке
уметности, у Београдској филхармонији,
Народном позоришту, Београдској опери,
многим оркестрима, ансамблима, школама...
"Звук
је најважнији, не види се, али мора да
се осети. Тако сваки градитељ инструмената
мора осетити како дишу јер, као и људи,
они имају живот", закључује Ристановић.
Глас
западне Србије, Танјуг