спасавајући туђи живот у набујалој реци Јасеници свој дао Дејан Лазаревић, ватрогасац из Тополе.
Јунака породица никада неће, нити може да заборави. За собом је оставио супругу, сина и ћерку. Његово херојско срце куца у грудима сина Николе, који је постао ватсрогасац спасилац, и Николине, ћерке која жели да ради исто, да брине о туђим животима. Али, он је стално у мислима и својих пријатеља и колега. Зато је јуче одржан меморијални турнир у гађању глинених голубова који носи његово име.
У селу Овсишту код Тополе окупило се на стотине људи који памте Дејана. Његови најближи, колеге, пријатељи. Били су ту и људи који никада нису имали срећу да га упознају. Али дошли су да одају почаст правом хероју.
- Три су године пролетеле. Никола, наш син, данас је ватрогасац. Ево, дежуран је и није могао да дође. Ћерка Николина сада завршава школу. Када је настрадао, била је на почетку, а сада спрема матуру. Тражи хаљину за матурско вече... За тренутак који обележава њено стасавање у свет одраслих, а који Дејан неће видети... - каже супруга Драгана Лазаревић док скрива сузу коју ипак не може да задржи.
Николина је, кажу, на оца... Храбра, стамена. И она, као и брат, жели да настави тамо где је он стао.
Ја сам завршила економску школу, имала сам стипендију од 4.000 динара. То нам је дао МУП. Намеравам да упишем правни факултет, смер безбедност... Тако бих могла да наставим школовање које би ме довело до циља, да радим у МУП-у, у Ватрогасно-спасилачкој бригади или у неком другом сектору. Отац ми недостаје, сваки дан. И мени и свима нама. Пажњу имамо, али је рана дубока и доживотна - каже Дејанова ћерка Николина.
Супруга Драгана и ћерка Николина, Фото: Небојша Раус / РАС Србија
У Овсиште, изнад мајдана у коме се некада вадио камен, одјекнуо је почасни плотун. Испалили су га ловци, Дејанови пријатељи, из Ловачког удружења "Карађорђе" из Тополе.
Владимир Радојковић, председник удружења, каже да су на турнир у пуцању на глинене голубове дошли људи из целе Србије.
- Ми који смо га познавали смо изгубили друга, брата домаћина, поштеног и доброг човека. Показао нам је шта је херојство, храброст... Од Сенте до Прешева су људи који су се одазвали. Новац који сакупимо дајемо породици. То је око 100.000 динара. То није неки новац, али пажња коју ће они имати докле год смо живи је важнија.
Свештеник је освештао скуп. За душу Дејана Лазаревића су се помолили сви, углас.
Драган, рођени брат Дејана Лазаревића, каже да време не лечи ране.
- Чекао сам га да отвори капију, да ми се насмеје када се врати с посла... Трајало је то дуго... месецима. А онда му се син запослио у ватрогасној јединици. Сада нам он долази. То је нова срећа, и када видим Николу у униформи, лакше ми је. Има исте приче о послу, о доживљајима. Заменио је оца јер је наставио све оно што је он радио. Гаји и воћњак који је он засадио. Бави се и ловом. Данас је помен на гробљу у Тополи, после тога ћемо обићи место на којем је страдао. И живот иде даље, својим током - прича Драган Лазаревић.
Дарко Живановић је колега Дејана Лазаревића, ватрогасац из Тополе.
- Тада, када се несрећа догодила, ја нисам радио. Он је био у смени. Памтим га као доброг човека. Храброг, правог професионалца. Знао је да се нашали, да нас све насмеје. Имало га је за све. Недостаје нам, али га памтимо - каже Дарко који је дошао на скуп са сином Јаковом од шест година...
Како је херој страдао
Дејан Лазаревић је имао 44 године када га је прогутала бујица код моста, близу села Жабари, око 6.30 сати изјутра. Покушавао да спасе Љубишу Ј. из села Јарменовци, који се због надошле воде попео на дрво, пошто је бициклом кренуо на посао. Њега је вода понела, а први који му је притекао у помоћ био је Лазаревић. Дејан је кренуо у бујицу, у воду која је преплавила пут. Држао се за сајлу. Онда су наишли таласи и - нестао је... Ватрогасац је изгубио живот, док је Љубиша Ј. касније уз помоћ мештана сишао с дрвета и спасао се.
Беживотно тело ватрогасца Дејана Лазаревића (44) из Тополе пронађено је дан касније у мутној води реке Јасенице, око 100 метара низводно од места на којем је нестао. Био је заплетен у грање, а открили су га припадници Горске службе спасавања који су дошли из Сталаћа. На том месту, крај дрвета где је загазио у смрт да би спасао другог, стоји скромна спомен-плоча. Да се зна где је човек дао живот за човека…
Извор: Блиц, Небојша Радишић
