који је трајањем и радом обележио своју радну и друштвену средину, град и време. У чачанском Народном музеју, којим је руководио три и по деценије, у подне је одржан скуп сећања, уз присуство водећих људи Чачка, градоначелника Милуна Тодоровића, његовог помоћника Владана Милића и секретара Градске скупштине, Мирослава Петковића.
Животопис Милована Вуловића реткост је по себи, неупоредив, изузетан. Један од оснивача ликовног Меморијала „Надежда Петровић” био је, истовремено, 35 година директор Народног Музеја у Чачку, 1969. основао је Зборник радова Народног музеја који из лета у лето излази до данас окупљајући, радовима, врхунске научнике и истраживаче, сачинио попис и архиву свих споменика на чачанском подручју, укључујући устанике, ратнике и борце, са пописом свих имена и фотографијама.
Од берзброј изложби може се издвојити, рецимо, она коју је чачански Народни Музеј уочи последњег рата приказао под називом „Ризница овчарско – кабларских манастира”.

Опраштајући се од Вуловића, директор Народног Музеја у Чачку, Делфина Рајић, казала је, поред другог:

„Наш Милован био је и остао власник непоновљивог шарма којим је улазио у памћење колегиница на послу, сарадника на задатку и другова на железничкој станици”.

Милован Вуловић на игралишту Железничара, фото Г. Оташевић

Вуловић је оснивач кошаркашког клуба Железничар у Чачку (1949), играч и председник тог сиромашког спортског друштва и навек посвећен том малом простору поред железничке станице, уз обавезну шљивовицу и зелену нишку „мораву”. 

На комеморативном скупу у Галерији Народног музеја из срца је говорио др Љубиша Дмитровић, познати овдашњи ортопед који се се покојником дружио пола века. Рече:

-Волели смо да седимо у бифеу Железничара на станици у Чачку и кад заузмемо положаје после улаза са десне стране, Милован би показао Милици конобарици два прста, што је, јуедноставно значило две ракије. Она донесе, без речи. Мало поред нас седео је Мујо, претоварни радник на станици, па и он захтева ракију, али Милица вели: „Не може, пијандуро, иди кући, гледај децу”. А он јој храбро врати: „Па да, Милован и Љубиша кад пију они су боеми, а Мујо кад пије он је пијанац”.

Чачани су данас испратили човека који је обележио живот и повест ове средине уз Западну Мораву.

ГЗС