коју најчешће можете видети на комбајну или трактору иако је загазила у седму деценију.

„Комбајн Златко је позлатио своје постојање, увезен је полован из Немачке, од почетка смо заједно и заједно старимо, њему је 60 година, мени нека више и даље га возим, помажем сину

Александру и помагаћу све док ме здравље служи”, каже за РИНУ вредна Душанка.

Ова вредна жена верује да свака машина има душу, па како се опходиш према њој тако узвраћа.

“Златка знам у душу, а и није много захтеван, док ја будем жива и он ће радити, а чини ми се да могу још доста да радим, бар још двадесдет година”, прича кроз осмех Душанка.

Често је зову и хајдучица, али са разлогом јер њеним венама тече крв хајдука Вељка. Ова хероина никада се није либила никаквог посла а са својим покојним мужем Миланом је од зараде за само једну сезону вршаја направила кућу. У свој садашњи дом ушла је са 15 година, онако како су обичаји налагали, са белим велом на глави и иако је живот много пута искушавао, одлучила је да ту и остане, све док је како каже, не изнесу са “белим прекривачем”.

“Заволела сам ову кућу, радила сам у њој, живела, стварала породицу и троје деце родила и одгајила”, каже Душанка и додаје да себе сматра богатом женом, јер данас има осаморо унучади и троје праунучади.

Нажалост, живот је хтео да је супруг рано напусти, а она је остала у четрдесетој удовица са троје деце и живим свекром и свекрвом. У дом Петковића уселила се зебња стари су страховали да ће их Душанка као млада жена напустити и преудати се.

„Када је свекар Жарко умирао, тражио је да му пружим руку као обећање да кућу нећу оставити. Рекао ми је, дај ми обећање да ћеш кућу чувати, јер ако ти кућу оставиш посрнуће, пашће, без тебе не може“, присећа се Душанка и додаје да је већ 20 година удовица.

Одлучна у својој намери да сачува породично гнездо Душанка свако јутро загрли стубове куће коју чува за своју децу и унучад, породицу и срцем прославља крсну славу Светог Николу.

ГЗС / РИНА