„Видасил”: научно чудо из Леушића пропало због Драже 



 


„Видасил”: научно чудо из Леушића пропало због Драже
28.12.2020 15:40 | 0 коментар(а)



Леушићи – Завод за интелектуалну својину Републике Србије објавио је недавно студију под поучним насловом „Све што је велико увек је на корист других”,

из пера Александра Петровића и Андријане Васиљевић, као кратак преглед изумитељки Србије у 20. веку. На том славном списку нашло се, међу укупно 11, и име Виде Поповић која је у Леушићима под Сувобором, створила изолациони материјал „видасил”, изузетних одлика. Бренер који развије температуру од 6.000 степена остао је беспомоћан јер је тај метални уређај почео да се топи пред „видасилом” дебљине од само шест до осам центиметара, састављеном од кречњака, кварца, азбеста, лана, целуолозе и воде.

Ево шта стоји у реченој студији о изуму Виде Поповић...
„Видасил” је топлотни изолатор за температуре до 1.500 степени. Састоји се од кречњака, кварца, хризолита, азбеста, лана, целулозе и воде. Његова структура је слична камену. Може се применити у зградама, топлотној изолацији, рернама, калупима, оплатама пећи, материјалима за паковање, системима за хлађење, свемирској технологији.
Часопис Jordan Times у тексту „Vidasil — the invention of the century?” од 18. јануара 1987. доноси сагу о проналаску под именом „видасил”. Новинар описује готово митску борбу два проналаска који се те године у главном граду Белгије боре за награду Еурека за проналазаштво.

„Био је то чудан двобој, али ипак типичан за модерна времена. Француски изум „brenner”, за кога се тврди да би могао да пробије било који материјал, и југословенски проналазак – термоизолациони материјал „видасил” требало је да одмере своје снаге један против другог на изложби светских иновација – „Салон Еурека”. Дуел је био идеја француског проналазача који је убедио жири да би директно тестирање снага између два најјача кандидата олакшало одлуку жирија за Велику награду. Био је у праву. Машина која може да развије топлоту од преко 6.000 степени Целзијуса дуго и очајнички је ударала по осам центиметара дебелом комаду „видасила”, да би се, коначно, распала од своје сопствене топлоте и силе. Тако је „видасил”, изум југословенске научнице Видe Поповић, освојиo Гран при у конкуренцији 600 проналазака из 20 земаља и побудио велико занимање међу светским фирмама.

Постоји и друга верзија овог догађаја да је овај мегдан заправо био идеја Милоша Катића, потоњег директора фабрике „видасила” у Леушићима, који га је предложио јер је добио обавештење да је жири склон да дâ предност француском патенту. Катић је предложио да се види како ће „бренер” пресећи таблу „видасила”. Сви су били запањени, када је „бренер” нападајући „видасил”, почео да се буквално топи. Пре него што је почео да попушта, „видасил” је акумулирао велику количину топлоте, а када је почео да је зрачи, метал од којег је био направљен „бренер” једноставно се истопио. После тога даље дилеме није било. И ми не бисмо имали дилеме када бисмо овај догађај симболично прочитали као судар агресивне технологије која на сваки начин покушава да пробије зид наше одбране, али сама у судару са стваралачком инвентивношћу изгори у пакленој врелини своје агресије. „Видасил” је тако у витешкој борби победио, али све док му напад није дошао с леђа. „Видасил” за који је Вида Поповић награђена Еуреком је посебан грађевински материјал који одлично подноси притисак и друге врсте оптерећења и без проблема одолева пламену. Плоча од „видасила” остаје читава приликом загревања све до 1. 100°. Ненадмашан је и у звучној изолацији и заштити од вибрација, а и лакши је 5 - 6 пута од осталих материјала за градњу и изолацију. „Видасил” је по свом основном саставу био калцијум-хидросилик, односно смеса креча и песка. Зато је Вида Поповић говорила да је њен материјал потпуно природан и нешкодљив за здравље а уз то и вечан. Међутим, њен проналазак напао је другачији „бренер“ – медијски усијана прича да је азбест, који чини део структуре „видасила”, канцероген. По свету почиње масовно скидање оплата од азбеста и то постаје нови уносан посао на коме је ангажовано мноштво компанија дуги низ година. Прича о канцерогеном азбесту кренула је попут стихије, а да се уопште није јасно видело ко је и са каквим циљем то лансирао. Слично као што су некада почеле да се шире приче, обавезно легитимисане „научним истраживањима”, да је маст штетна за кување и да је треба заменити уљем, да би према новим „научним истраживањима” данас уље било под знаком питања, а маст пожељна. Није било јасно на којим истраживањима се заснива сазнање о канцерогеном азбесту и ко је до тога дошао. Као и већина ствари у модерним друштвима све се прима здраво за готово. Онда је кренула и лавина препричавања: „…Vidasil je pun azbesta, a azbest je kancerogen i nigde se više ne upotrebljava…“ „…Ali sve se srušilo, kada se saznalo, da Vidasil sadrži azbest, koji je već tada bio zabranjen.“ Није се више уопште говорило о особинама материјала, већ је само понављана мантра азбеста. „Бренер” је симболично тријумфовао, сада му више ништа није стајало на путу. То је на свој начин личило на пљачку машина Катарине Младеновић јер је имало исти ефекат.

Катарина је отишла у Париз, а Вида негде у Америку. Узалудно је говорила да азбест у „видасилу” није претежан састојак, сви су били убеђени да азбест снажно угрожава здравље пред чим су нестали сви добри резултати које је материјал имао. Она је чак 1985. добила нови патент материјал на бази Ca-силиката за термо и електро изолацију… из кога је одстрањен азбест. Али ни то није помогло јер са гласинама је безнадежно борити се. Тешко је заиста утврдити ко је покренуо причу о азбесту у „видасилу”, али све се завршило његовим одбацивањем без призива. Азбест је одстрањен из зграда, нови стандарди су задовољени, међутим број случајева малигних болести, што би морао да буде основни и једини циљ те кампање, није се смањио. Напротив, повећао се. Ако је азбест био један од узрочника рака, разумно би било очекивати да се после његовог уклањања број случајева мало смањио или бар остао исти. Али десило се напротив да је број случајева наставио да расте и то од времена елиминације „видасила” драстично. Влакна азбеста несумњиво могу да дисањем уђу у тело. Али материјали који садрже азбест начелно нису опасни, осим ако због неког оштећења ваздух није засићен прашином влакана која се може удахнути или појести. Влакна се могу наћи у слузници носа и грла одакле се дају одстранити, али могу сићи дубље у плућа или у дигестивни тракт. Када би се тако нашла у телу, влакна могу да изазову здравствене проблеме. Азбест је најопаснији кад је материјал трошан и када се лако мрви руком што распршује влакна. Али плафонске плоче, неоштећене таванице, изолационе плоче, ватрогасна врата неће ослободити азбестна влакна ако нису избраздани или оштећени на неки начин. Оштећење водом, непрекидне вибрације, старење и физички утицај попут бушења, брушења, сечења, пиљења или ударања могу разбити азбестне материјале што чини вероватним отпуштање влакана. Али уобичајена је пракса да се после таквих радова све оплате, с азбестом или без њега, мењају, тако да не могу да делују штетно на било који начин. „Видасил” је уграђен као изолациони материјал у бившој робној кући „Митић” у Кнез Михаиловој улици, пословном центру у Сремској улици и у низ других објеката у Београду. Овим материјалом је изолован и један хотел на Копаонику, који само захваљујући тој чињеници и данас постоји, јер је неки туриста из Енглеске оставио укључену пеглу и тако изазвао пожар у којем је брзо изгорело све у његовој соби, али ватра није могла даље. После пожара у Хиландару, Катић је тврдио да би „видасил” био одлично решење за све наше светиње, јер би се тиме осигурале од пожара и освајача који их вековима спаљују и уништавају. Челик своје статичке особине губи чим се загреје на више од 500, а да би се стубови који су обложени „видасилом” загрејали до те температуре били би потребни сати. Међутим, ако ватра не би могла да науди том проналаску, ту су људи који то могу. Вида у свом Краљеву није могла ништа да уради, јер су власти унеколико свесне да им се ближи крај гурале своје промашене инвестиције, тако да је морала да оде у Нови Сад. Појавиле су се и две фирме из Загреба и Љубљане, као и предузеће из Петроварадина, спремни да инвестирају у производњу „Видасила”. Али и само место Леушићи које је одабрано због близине потребних сировина било је проблематично. Политика се непосредно уплела јер су то место на Равној гори комунисти повезивали са сећањем на ђенерала Дражу и нису желели тамо да виде никакав привредни полет. Фабрика је угашена, а Вида одлази из земље и према новинским извештајима отвара фабрику „видасила” у Новом Мексику. Тако Србија и ондашња Југославија пропуштају прилику да помоћу овог материјала изађу у свет. За разлику од Катарине Младеновић која је отишла после пљачке њене радионице, али се и вратила, и од Данице Гајић која је прошла голготу немачких логора, али се вратила својим коренима, сваки траг о Види Поповић се губи из јавности.

Саможивом провинцијалношћу као и недовољно разјашњеном причом о азбесту, нестала је једна добра идеја и одличан проналазак који се могао даље усавршавати, а заједно с њим и личност Виде Поповић. Она је била принуђена да оде у неки други свет и да тамо вероватно у разочарању заврши свој живот заборављена од свих. Њен проналазак јој није донео срећу, али је остао као добра поука о судбини проналазача коју је тако лепо описао Милутин Миланковић. И нада да ће они који се посвете овом племенитом послу наићи на више разумевања које ће имати у виду опште добро, а не себични интерес”.

ГЗС

 









Пошаљите ову вест Вашим пријатељима!
ovde slika


leuzici vida izum

Оставите коментар

Коментари који садрже псовке, увредљиве, вулгарне, шовинистичке или претеће поруке неће бити објављени. Мишљења изнешена у коментарима су приватно мишљење аутора коментара и не одржавају ставове Гласа Западне Србије.

Ваше име:
Ваш коментар:

Спам заштита:

 

Коментари посетилаца (0)

Вест нема коментара.
Будите први који ће коментарисати ову вест!


 











 


 

© Глас Западне Србије
Жупана Страцимира 9/1, Чачаk
060 5000 150, 032 347 001

Импресум

Статистика сајта:
Прес: 124.055.555 посета
Тренутно на сајту: 109 посетилац(a)