великих светских сила протерали недужну православну нејач из кршева Лике и Кордуна и са питомине Баније. Тешко српско страдање, започета пре тачно четврт века описано је и у роману „Олга Николић” (Српски четнички покрет, 2008) где је аутор Гвозден Оташевић, новинар Гласа Западне Србије пренео сећања јуначне медицинске сестре Олге Николић из Обрве код Краљева, припаднице Српске добровољачке гарде и учеснице тих страшних страдања, кад су мајке српске, возећи тракторе са децом и старцима, уз неку овцу или пиле, тражиле уточиште у матици српској...
Кордун, Банија, 5 – 9. август 1995. - Није било велике користи од наредбе да се вози најбрже могуће, јер су ритам колоне одређивали претоварени камиони и затурени богази, далеко од градова и подаље од села. Друге ноћи покрета колона се, ипак, увукла у неко напуштено месташце, и хиљаду бораца узалуд је чекало да се окрепи, јер више није било хране. Војска је навирала одасвуд, пристизала свим путевима у сличним униформама, па је Олга у тмини тешко разазнавала ко је из њене јединице. Ипак је уочила момка по надимку Шумадија док се, носећи прегршт клипова младог кукуруза, распитивао за шпорет.
Шпорет су пронашли у једној од кућа на крају сокака, и Огла се обрадовала његовом историјском изгледу, сетивши се детињства. Имао је надграђену рерну од обичног лима са безброј наслага гарежи и, већ трошан, морао се ложити са свих страна. У кући су живеле две бабе – и тренутно су чиниле све становништво села – са око стотину коза. Од свог стада одузеле су крупицу соли, у шаци, и дале Олги, па је сада могла да скува кукуруз и с војском седне поред лонца.
Курир је у пола два ујутро управо ту затекао сестру, и саопштио да сиђе у штаб, 300 метара одатле. „Наредио командант”, рече. Није се чула ватра и у ово доба могао је неко само лакше успут да се повреди, у мраку. Можда је то? Не, није, схватила је чим је дошла пред кућу у којој је била команда. Преко левог рамена спазила је непрегледну колону како, њима у сусрет, путује кроз ноћ. Камиони, трактори, аутомобили, војна возила, коњске запреге... Њихова светла отегла су се у даљину, ка хоризонту и последњој тачки до које људско око може да разгрне ову августовску тмину.
Шта се збива? Не усуди се да пита, ћутке је очекивала заповест. Командант је кратко наредио сестри да са Рамбом, којег је упознала на ратишту још 1991., и Шуњевићем из Пећи прати колону која је пристизала. Ушла је у џип и војници су пустили радио, хрватски: пао је Книн, пала је Крајина. Окрену српске таласе, тамо веле: нису пали. Иако се још није разданило, ту у Жировцу, видела је да патроле смењују возаче трактора и кола. Сви мушкарци морали су да се прихвате оружја како би штитили колону, возила и запреге предају се на управљање женама, деци, старцима. Остало је, само, питање тренутка кад ће уследити напад на несрећну, убогу српску нејач на смркнутој Банији.
Узела је подруку пакет с млеком, који је на камиону преживео дневне врућине, и кренула кроз ноћ с `кравицом` од четврт литра. Никад није видела да се неко обрадује таквој ситници, као збуњени малишани на тракторима, изгубљени међу покућством, набацаним на приколицу без разлога и реда.
Браниоци Крајине, на Динари 1995.
„Да живим сто година нећу дочекати да гутљај млека вреди колико ове ноћи” – помислила је. У колони се шапутало да до Уне, Новог Града и Републике Српске има још само 20 километара, али се то претворило у бесконачност. Колона крене пет метара па онда чека пет минута, и никад није било времена да скокне негде, по воду.
Срећом, још је било млека на камиону. Зору је брзо сменила јутарња врелина, приморавши старце на тракторима да успут ломе грање и лисник, не би ли их то бранило од сунца. Стари Крајишник издахнуо је на трактору, само клонуо супуствиши руке и главу. Снаха с приколице пита шта да ради. Није било друге до да замене места: издахнулог старину положили су наприколицу и покрили, а жена је села за волан, отирући сузе.
Појавио се младић са комбијем, бокова ишараних неким порукама на немачком, и Олги се стегло срце кад је видела ту слику. На крову возила била је причвршћена корпа у коју су полагани погинули и умрли, те се крв цедила и сливала преко шофершајбне и стакала са стране. Местимично, већ је била осушена: јата мува подједнако су наваљивала и на те, и на нове црвене линије које су са крова и даље доносиле крв мртвих невољника. У исто доба, унутрашњост комбија била је претрпана женама и децом који су, избезумљених лица, очекивали спас путујући овим возилом живота и смрти.
По растињу, свежини и жубору воде наслутили су да је Уна ту, друга држава на дохват, спас близу. Није остало ни 150 метара до леве обале реке, кад је уследио напад Хрвата. Беспомоћни пук није могао ни тражити ни наћи заклон од душманских граната, препуштајући се срећи као једином преосталом заштитнику. Ту, пред капијом спаса, сви су, па и санитетски џип, одступали у страну да би најпре борбена возила и оклопњаци прешли преко Уне, на обалу Српске. Војска с лаким наоружањем дежурала је пред мостом, чекајући да и последњи цивил савлада прелаз преко воде.
Све дане и ноћи између 5. и 9. августа Олга је провела на ногама, нуткајући нејач оним што се затекло, видајући ране оном ко би се пожалио, трчећи од возила до трактора. То јој није дало да мисли на умор. У први час није знала шта њеним саборцима значи прелазак мале ћуприје између Двора на Уни и Новог Града. Тамо, на десној обали, прекаљени борци, претекли их ко зна каквих окршаја, попадали су као снопље. Тад је схватила какве сз муке и невоље пратиле све њих: четири дана и ноћи под пуном ратном спремом штитили су и спровели збег од 250.000 душа, и сада није било силе која би их спречила да се опруже, остану испружени на голом бетону испред дома у Новом.
Олга је тек сад стигла да се уплаши од помисли да ли ће сви преживети толики напор. Али, врло брзо наређен је нови покрет и тек после десетак километара додатног марша
одређена пауза за починак. Већ је заборавила кад је последњи пут видела јастук, па јој ипак није било тешко да се прихвати метле и почисти каросерију камиона, пуну прашине. Испоставило се да је те ноћи ова каросерија била постеља за команданта њене јединице и његову невесту, на коју је сестра благородно гледала.
Била је Канађанка, новинар, и с камером је прошла сав тај страдалнички пут уз српски збег и војску. Олги се допала и због тога што је била Српкиња, по оцу из околине њеног
Краљева, по мајци Београђанка. Командант се тада, мало искривљеним говором пошто је дуго живео у иностранству, обратио сестри:
- Видиш, Олга, како је срећна моја жена што се удала за Србина. Спава и гледа у звезде, каква романтика. Ту је направљен предах од неколико сати. Следећи је
био кад је колона, путујући ка Србији, прошла Бањалуку. На том месту притисла их је плаховита киша, прва ко зна откад, и нико се није склањао ни бранио од млаких млазева који су притицали с неба. Послужен је оброк и утом се појавила једна лекарска екипа која ће бринути о колони, док је Олга у свом џипу укључила инфузију за борце. Опоравили су се и пре него што се стигло до границе са Србијом. Успут је био конак у Зворнику: Олга се сместила на паркет спортске дворане и заспала за минут, не стигавши да осети како јој ни у једном кревету није било тако удобно. Одатле је уследио повратак у Ердут одакле је пошла пре 45 дана, на Видовдан који јој је сад изгледао бескрајно далек.
Затворила је још један велики ратни круг, осећајући срамоту и бес. Пре свега стид што се бежало пред непријатељем који је њен део колоне напао тек пред луком спаса, 150 метара пре Уне. Тада није могла знати ко је и куда усмерио реку људи, страхујући и од помисли на реч издаја.
Нико од тих мученика није сањао да цела колона иде у Србију. Да се не врати. По ономе што су понели видело се да су поверовали у причу како се само повлаче на резервни положај, одакле ће се сигурно вратити својим кућама. И она сама хитро је заповедала возачу да уклони санитетски џип са друма како би прошла самохотка, верујући да ће то наоружање бити постављено на другу, бољу тачку за дејство.
Није знала за причу коју јој је касније приповедао лекар из Крајине. Њему је мајка 4. августа испеглала две кошуље, и нудила да понесе. Није их узео, да се не би изгужавале, вели, обући ће их кад се буде вратио. Мислио је. Нити је Олги до свести долазила чињеница да су неки људи из Крајине већ пре тога послали породице у Србију, док обичан борац на првој линији није знао ни шта се догађа, ни куда се иде, ни где су му укућани.
У нападима хрватске војске на ову колону српских цивила убијено је и нестало 1.960 лица. Операција којој је нападач дао назив „Олуја” била је највеће етничко чишћење у Европи после Другог светског рата.
ГЗС/ Г. Оташевић, „Олга Николић”
