„Управљање квалитетом и поузданошћу” (22.) и десета, такође интернационална „Животни циклус инжењеринга и управљање”.

Прва је подељена у осам тематских области са укупно 47 научних радова а на обе студије потписује 212 научних радника из Руске Федерације и Републике Србије.

У зборнику радова – област пленарних предавања – представљена је и студија Чедомира Герзића, професора војних вештина на Школи националне одбране у Београду - „Двадесет година од агресије НАТО на СРЈ, искуства и поуке”.

Ево шта, поред другог, Герзић наводи у свом раду...

Љубиша Папић отвара конференције у Пријевору

„Стварни циљ агресије био је разбијање СР Југославије и увођење новонасталих државних целина у интересну сферу запада. То је подразумевало смену актуелне власти у СРЈ и успостављање новог економског и политичког система а посебан циљ у разбијању СРЈ био је, и још је, настојање Америке да се Косово и Метохија осамостале као још једна држава Албанаца на Балкану...

Савет НАТО – а је 22. марта 1999. донео политичку одлуку за оружану агресију из ваздушног простора на СРЈ и пренео овлашћење генералном секретару НАТО – а Хавијеру Солани да изда наређење за почетак ваздухопловне операције. У вечерњим сатима 23. марта Солана је овлашћење пренео Веслију Кларку, врховном команданту НАТО - а за Европу, да изда извршно наређење за почетак операције. Уз претходну сагласност врха америчке команде, Весли Кларк је око 17.30 сати, 24. марта 1999. наредио почетак операције.

Ваздухопловне снаге НАТО – а за агресију биле су распоређене на територији 12 држава у 59 база, најбројније на територији Италије (59 одсто). Морнаричка (палубна) авијација базирала се на америчком носачу авиона „Ентерпрајз”, носачу хеликоптера „Наса” и француском носачу авиона „Фош”, распоређеним у Јонском и Јадранском мору.

У операцији је своје ваздухопловне снаге ангажовало 13 земаља (САД, Француска, Велика Британија, Холандија, Канада, Немачка, Белгија, Шпанија, Турска, Италија, Данска, Норвешка и Португалија). Три земље, тада чланице НАТО – а (Грчка, Исланд и Луксембург) нису ангажовале своје снаге. Грчка се пре почетка агресије изјаснила да неће ставити вето на ту операцију али да припадници њених оружаних снага неће учествовати у агресији и да неће дозволити коришћење својих база за потребе снага НАТО – а...

Професор Папић уручује признање руском академику Аронову

НАТО је у агресији употребљавао и муницију са осиромашеним уранијумом U 238, што је установљено повећаном радијацијом на местима дејства. Топовским гранатама из америчког авиона А – 10 извршено је 112 ватрених дејстава на 91 локацији. У Србији ван КиМ извршено је 12 дејстава на 9 локација (Пљачковица северно од Врања, Боровац јужно од Бујановца, - две локације, Череновац југозападно од Бујановца – две локације, Братоселце североисточно од Прешева и Рељан источно од Прешева...). На територији Црне Горе дејство је извршено у реону тврђаве „Арза” на полуострву Луштица. На територији КиМ извршено је 98 дејстава на 81 локацији, највећи број у реонима Призрена, Урошевца, Ђаковице и Дечана.

Интензивно су коришћене и касетне авио – бомбе. На 1.072 локације бачено је око 350.000 подпројектила (бомбица). Познате `жуте убице` однеле су око 200 живота, а рањено је више од 450 људи. Оне и данас чекају на многим просторима, посебно на КиМ. Први пут употребљена је и бомба за онеспособљавање електроенергетских система, код нас позната као графитна бомба.

У току агресије НАТО извршено је 27.000 авио полета, од чега 8.200 са ватреним дејством, бачено је око 23.000 тона убојних средстава, дејствовано са око 1.000 крстарећих пројектила. На почетку агресије снаге НАТО – а су ангажовале 371 ваздухоплов (210 из САД и 161 из савезничких земаља) да би тај број пред крај агресије нарастао на 1.100 авиона, од чега 850 борбених.

НАТО је порушио више од 50 мостова, 36 објеката на комуникацијама, преко 470 километара пута и 595 километара пруга, као и 5 аеродрома за цивилни саобраћај. Уништено је или оштећено око 25.000 стамбених објеката, укупна материјална штета земље у целини износи око 100 милијарди долара. Живот је изгубило око 3.000 лица.

ПВО Војске СРЈ на положају у околини Чачка, пролеће 1999. / Фото: Г. Оташевић

Наши укупни војнички губици у људству и борбеној техници, за време свих 78 дана ратовања, износили су, према светски признатим критеријумима, тачно онолико колико је предвиђено да буду за само један дан рата. Били су направљени и оперативни планови за копнене операције НАТО -а на СФРЈ, у три варијанте: 1. Копнена операција на делу КиМ са 30.000 – 36.000 војника у трајању од 7 – 10 дана; 2. Копнена операција на целој територији КИМ са 60.000 војника, 14 – 18 дана; 3. Копнена операција не целој територији СРЈ са 160.000 – 200.000 војника, 6-12 седмица, али НАТО није смео да покрене копнене снаге у класичном смислу, због неприхватљивих губитака.

Оружана агресија на СРЈ, која је отпочела 24. марта 1999. године у 19.40 сати, завршена је 10. јуна 1999. у 16.00 сати. Трајала је 78 дана, уместо 2 – 3 како је почетним планом НАТО – а планирано. Исте вечери Савет Безбедности ОУН усвојио је резолуцију 1244 и КиМ. Крајњи циљ агресије на планетарном (глобалном) нивоу био је проверити могућности и модел којим се може обезбедити потпуна доминација и контрола земаљског богатства (гас, нафта, минерали) посебно у просторима који су били ван контроле и доминације агресора” - наводи Герзић у својој студији.

Иначе, оснивач Истраживачког центра и међународних конференција у Пријевору, у својој завичајној кући, јесте професор Факултета техничких наука у Чачку, др Љубиша Папић (67), својевремено помоћник министра за науку у Влади Републике Србије.

Добитник овогодишње награде Истраживачког центра DQM из Пријевора јесте руски академик Јосиф Аронов, који је признање примио из руке Љубише Папића.

РИНА