Па се вратио кући да би поново подложио ћумурану, новим дрвима.

– Да ми није овога, не би могло лако да се преживи. Држим и нешто стоке. Гајим малине и ту може да се прође којекако, а купину лани нико није хтео – каже земљоделац за „Политику”.

Њему су и огњиште и ложиште у једном долу засеока Јавор, на десној обали Белице, тек три километра пошто, студена, извире из тишине Чемерног.

Приповеда нам да скоро свака од 94 куће у Горњем Дупцу има ћумурану, по где је то столетни породични занат. „Ко се дима не надими, ни ватром се не огреја”, вели, док ускупља грање и шурка око свог задимљеног угљенокопа.

За минулог доба ћумур су искали и лимари, казанџије и ковачи, данас га траже једино крчмари за роштиљ. Али и то је довољно да село без рудника живи од угља. Како у овој горској нигдини ћумурџија почиње и завршава свој дело?

– Морао сам да идем у Младеновац, набавим циглу, печену, и озидам ову ћумурану која хвата 12 метара дрва. Није ми велики забран па докупљујем од стараца по селу. Оду ми два дана док то исечем, превезем, сложим и потпалим.

Милан користи већма буковину, која је на гласу за овај посао, додаје граб и цер. На дно се постави ситније дрво, подина или леге, а затим се ређају цепанице, укруг, па у средини остаје рупа за жар. Ћумурана се заложи на врху, сувом потпалом, угарцима од прошлог пута, са мало ракије и гуме, кресне се шибица и тај отвор покрије металним сачом.

– Кад повуче, појави се дим на одушцима при земљи, ја их имам 13. Оставио сам их мало чешће, да би дрва брже догорела. То се дими шест, седам дана, и још два или три потребна су за хлађење пошто се вентили строго затворе блатом а врх покрије земљом, како не би ушао ваздух. Десетог дана отворим сач и наспем у ћумурану 100 литара воде, јер она покупи прашину па се лакше извади угаљ, има више калорија и спорије гори на роштиљу. Већ охлађен ћумур вади се на мала врата, остављена на боку.

Драгићевић се на жали на продају:

– Имам човека који мој ћумур вози у Нови Сад, сталном купцу. За џак буковог, најбољег ћумура, који хвата 17 килограма, добијам 500 динара.

Нема ваге, ни кантара, занимљиво је.

– Купци само шаљу џакове, зна се да хватају од 15 до 17 килограма и то тако иде годинама. Ако је џак лак, то је лошији ћумур и иде јевтиније. Ова моја даје негде од 80 до 90 џакова, значи од 40.000 до 45.000 динара по потпали. Али, ту су и руке, гориво за трактор и моторну тестеру. Опет се на жалим и цена је нешто боља, пре годину џак је био 400 динара.

Има ли у овом занату нека тајна која није за свачије уши?

– Нема, али постоје неке зачкољице које човек само кроз живот може да научи. Ако ставиш сирово дрво у ћумурану оно ће да се иситни. Ако је мало присушено остаје онако како си га сложио, и то је најбољи ћумур – рече Милан Драгићевић из Горњег Дупца.

И заповеди супрузи да намерника понуди ракијом „из старог бурета”.

Извор: Политика, Гвозден Оташевић