пећине у планини између Горњег Милановца и Чачка.

Порекло скривеног блага у Србији је магловито: у причама "закопали су га неки хајдуци", "преносили Римљани из далеких провинција", "сакрили Турци у бежању" или су га једноставно "скупиле виле"... Сасвим одређено, у историјским књигама описано је само "благо Немањића"... Неспорно је да су српски средњовековни владари имали "на товаре злата", које се наслеђивало с престолом. У време распада српске државе после смрти цара Душана, међутим, злату и драгуљима Немањића губи се сваки траг. Једна од подједнако вероватних верзија о његовој даљој судбини је она по којој су га, заједно с круном Душана Силног, наследили Бранковићи. А они су, бежећи пред најездом Турака из Смедерева, драгоцени товар сакрили у недрима планине Соколице између Горњег Милановца и Чачка.

Џиновски смук

Према неким историјским изворима, деспот Ђурађ Бранковић и Јерина ту су са својом свитом чак и живели неко време, а под брдом изнад села Остра, у пећинама, деспот је саградио читав град. Колико у томе има истине, тешко је рећи, али на улазу у једну од пећина и данас се јасно виде у стени утиснути секира и крст.

Предање каже да је долином Мораве под Соколицу шест воловских запрега довукло сандуке пуне златних пехара, дуката и драгуља, и да је то благо похрањено у пећини коју чува џиновски смук, дугачак седам метара. О благу се, према легенди, стара дух једног од монаха оближњег манастира Вујан, кога послушно прати чопор вукова. Има још живих мештана Остре спремних да се закуну да су из жбуња гледали како монах и његови вукови пролазе.

Пре сто година Чедомиљ Мијатовић, економиста и један од највећих српских дипломата, министар финансија у шест и иностраних послова у три мандата, председник Српске краљевске академије, коме је краљ Петар И Карађорђевић нудио место патријарха, трагао је за овим благом под Соколицом, и о томе оставио запис у свом роману "Рајко од Расине".

Али, ако је све до сада казано мешавина предања, празноверја и заблуда, догађај од пре тридесетак година забележен је у полицијским извештајима, а и ондашње новине су писале о томе. Елем, у Книћу, недалеко од села Борача - истоимени средњовековни град помиње се у "Жичкој повељи", а његово златно доба било је баш у време Ђурађа Бранковића - изгубио се чобанин. Узалудно су га тражили четири дана, а кад су га већ прежалили, он је, жив и здрав, изашао из једне од пећина на Соколици, удаљеној неколико десетина километара од Борача. Никад није хтео да каже шта је видео и кога је срео у лавиринту подземних тунела и пећина!

Легенда траје

Легенда, међутим, траје: мештани из Остре и оближњих Вујетинаца и даље виђају трагаче за златом и Душановом круном, а ђачке екскурзије налазе одбачене пијуке, лопате и крампове, али и комаде грнчарије и других предмета из ко зна ког доба. Празан оковани сандук из оне воловске запреге - што би значило да је благо нађено и однето - међутим, још нико није видео. Значи да још чека срећника...

Курир/Момчило Петровић