Поштен, бистар, добар срцем и душом, благ и питом, да га на рану привијеш. Прича нам како су једног дана дошли аустријски војници у његову кућу и позвали га да иде у Чачак – доноси „Политика” данас у штампаном издању.
Јереј чачански и сарадник „Политике” Живојин Алексић (1882 – 1936) горњим редовима почиње приповест о мученику старовлашком, објављену чим је минула велика војна. И описује судбину Рака Великића, с којим је бескрајне дане заточеништва проводио у логору Нежидер...
- Велим ја њима да сам човек стар и не могу ићи, далеко је Чачак. Ударише ме кундаком те ућутах...
Кад окретоше бајонет, ја устадох и пођох. Знаш како је, бојим се набошће ме... Ишао сам, посртао, падао и опет устајао, гладан и измучен, док стигосмо у њихову команду.
- Ти, чича, чуваш комите – вели ми један Шваба.
- Не знам ја о томе ништа – одговорих.
Ућутах, а они ме одведоше у апс. Ту ми везаше руке наопако и пребацише конопац преко једне греде високо, па почеше да затежу. Ја се борих, шкрипах зубима, пропињах се до на врх прстију, па у једно доба глава ми клону и мрак ми наиђе на очи. Онесвестих се. Не знам кад сам дошао себи. Видех само да један војник држи у руци црну војничку порцију више моје главе и прска ме водом из ње...
- Но, чича, добро – рече војник кад ја прогледах.
Ја само уздахнух и рекох у себи: Боже, помози, кад је све прошло!
Јест, али сутрадан исто тако.
- Кажи, чича, где су комитаћи?
- Не знам, људи, по Богу да сте ми браћа!
Тако је то понављано неколико дана, док ме једног дана не упутише за Маџарску и ево ме сад овде...
И тако седи чича Рако међу нама интернираним цивилима, прича своје муке али увек на крају дода:
- Имате ли једну цигару?
Увек се за њега нађе цигара. Неко му пружи, а он запали па опет настави. Причао је у шали све своје патње, те се чинило као да их није ни осетио. Али, из његових шала провиривао је један сакривени дубоки бол...
- А знаш, мучише ме добро, али опет ја не рекох. А вама ћу рећи ко својој браћи, иако сте ви господа, да је било неких наших по шуми... Шта сам ја крив што је моја кућа на таквоме месту?
И, тако се он често нађе у друштву учитеља, свештеника и других чиновника, који су били интернирани.
Иако је већ превалио био педесету, чича Рако био је лак и вредан, донесе воде те опере порцију, очисти ципеле, али увек за то нешто добије.
Мени је готово овде боље него код куће... Понеки пут нашали се али се одмах затим брзо уозбиљи, заћути, па му се низ избраздано лице полако скотрља једна суза и заустави на седим брковима. Тада би почео:
- А моји синови? Они су са својим Краљем, они ће ослободити Србију. А моја баба код куће њих ће сачекати и место мене загрлити, а ја ћу овде у туђини оставити своје грешне кости...
- Не тугуј, Рако, све ће добро бити – добаци му неко, а он скине капу, почне шапутати неку молитву крстећи се.
На мах стане, као да нешто ослушкује.
- Шта слушаш, Рако?
- Рекао бих, одвуд чује се нешто... Је ли тамо Солун? Ко нека потмула грмљавина...
Тада настаје тајац. Сви сагну главе, јер пророчке речи Рака Великића дубоко задиру у душу робља...
Прође по неколико дана, а њега нема да дође. Сви се чуде где ли је, распитују се, док се он одједном не појави.
- О, здраво чича Рако, где си?... Шта је с тобом?
А он пригне и свакоме, шапатом, на уво вели:
- Спремајте се, ускоро ћемо кући у Србију...
И, једног дана све је спаковао што је имао у једну шарену торбу, коју је собом донео. Обресио торбу о врат и пошао право на капију где стоје стражари...
Они су говорили својим језиком, он својим. Нису га разумели. Само се чуло како чича Рако виче:
- Оћу кући, пустите ме људи, та ено ми куће...
И, показује руком преко жица.
На силу отвори капију и изађе напоље. Настаде гушање њега и стражара. Избезумљен, удари сам на бајонет. Налет је био силан да је одмах издахнуо... Мало после видесмо како га пронеше у мртвачницу.
Од туге за кућом померио је памећу. Слобода је дошла тек после пуну годину...”
Г. Оташевић / ГЗС
