или божјом вољом доспеваш у средиште догађаја у којима годинама тражиш одговор зашто си се баш тада и у том тренутку нашао на месту које ће попримити готово митско значење. У догађају, којем је посвећена ова прича, годинама покушавам да нађем све оне узвишене и позитивне асоцијације које вековима вука представљају као митског сродника и претка српског народа. Дакле, о вуку је реч.

Почетак приче везан је другу половину новембра 2008.године. Док сам као новинар РТС са својим колегама Ненадом Димитријевићем и Горданом Несторовићем радио полусатну емисију од светињама студеничког краја, тамошњи свештеник и наш путовођа и консултант Војо Рисимовић, пореклом Чачанин, предложио ми је да одем у манастир Ковиље у истоимено село на Голији и ту направим телевизијску причу о необичном пријатељству монаха Амвросија и вучице Алфе.

Голијски вук

Божја воља и божји дар

Први утисак по доласку у обновљено манастирско здање ковиљске светиње био је нестваран. И монаха и код вучице јасно се препознавала урођена потреба за слободом, њиховом самоћом, као и снажан осећај самопоштовања и поноса на несвакидашње пријатељсво.

,,Добио сам је на поклон од једног голијског горштака, била је стара свега петнаестак дана, одвојена од мајке и уплашена. Хранио сам је млеком на цуцлу, пазио и мазио и ево сада у осмом месецу је стреловита, брза, слободна, дивља и лепа. Постали смо велики и одани пријатељи и једно без другог не можемо“, говорио је тада монах Амвросије док му је Алфа из уста узимала комад по комад меса.

Мрак на Голији у касне новембарске дане брзо је пао, приплижавала се ноћ и имали смо још толико времена да сниматељ забележи слетање орла са голијских висина на Амвросијево раме и то тачно у време које монах наговестио.

Вучица Алфа мора из манастира у нови живот

На Аранђеловдан, моју крсну славу, 21. новембра у Другом дневнику РТС емитован је прилог о несвакидашњем пријатељству ковиљског монаха и голијске вучице. Наредних дана и месеци из дана у дан, како ме је Амвросије обавештавао, у Ковиље су стизале бројне новинарске екипе из земље и света. Њему и вучици вртоглаво је расла слава коју нису желели.

Признање је стигло и мене. На фестивалу у Новом Саду, у организаији Прес Визеза добио сам међународну награду за филмску причу: Монах и вук.

У честим разговорима Амвросије ми је причао да му све то слути да неће изаћи на добро. Тако је и било.

Блаженопочивши владика Жички Хризостом одлучио је да вучицу Алфу уклони из манастира. Амвросије ми је само рекао да он не може да коментарише владичину одлуку док ми је владика кратко саопштио да је то у интересу безбедности манастирских посетилаца и да одлуку могу да тумачим као хоћу или као божју вољу или његово коначно решење на насталу ситуацију.

Алфа се игра

Наредних дана неколико хиљада људи из земље и света потписало је петицију да вучица остане у манастиру. Но и поред тога Алфа је 2009. године пребачена у један салаш у војвођанско село Ђурђево, у азил за псе Швајцаркиње Монике Брукнер. Годину дана касније са сајта је скинута петиција за Алфин повратак у Ковиље, убрзо и мој тв прилог емитован у Другом дневнику РТС.

Годину дана касније, 2010. манастир Ковиље први пут у својој историји добива статус женског манастира. Из манастира Враћевшница код Горњег Милановца у Ковиље долази игуманија Агрипина и монахиње Христина, Текла, Харитина, Магдалина и Марта, све интелектуалке. Амвросије је тихо склоњен из Ковиља, а манастирско сестринство није желело да говори ни о вучици а ни о Амвросију, иако смо својевремено од блаженопочившег владике Хризостома имали благослов за разговор, под условом да игуманија и монахиње то желе.

Алфа у Ђурђеву

Прва посета азилу у Ђурђеву и утисци

У пролеће 2012. године са својим сниматељем Зораном Сарићем отишао сам у Ђурђево да видим већ одавно и своју љубимицу. Одмах сам приметио да је променила длаку, али и ћуд. Била је окружена чопором од стотинак паса смештених у азил, тиха, усамљена и неповерљива. Нисам приметио да јој недостаје Голија, ни Амвросије, шума и голијски ваздух. Била је равнодушна иако су јој храна и смештај били далеко бољи и комфорнији него у Ковиљу.

Моника Брукнер, власница азила, који великим делом финасира и швајцарска влада, ми је рекла да је за Алфу азил једино решење. Она се више не плаши људи, навикла се на њих и сваки излазак на слободу за њу би био кобан. Показала ми је потврду коју је потписао монах Амвросије да се Алфа пресели у Ђурђево у азил, с печатом Епархије Жичке. Додала је да људи нису добри према вуковима и зато их она и прима код себе.

,,Ако ловац `освоји реп` од вука добија право да лови јелене или може да добије једногодишњу бесплатну карту за лов“, рекла ми је Моника на растанку. Не знам да ли то важи и данас.

Миланко Даниловић, дописник Гласа западне Србије

Као новинар Гласа западне Србије и даље бдим над Алфином судбином

Однедавно радим у Гласу западне Србије са колегама који имају исте или сличне погледе на новинарске теме, начин њиховог презентовања, на догађаје и људе у њима. Нама старих прича. То ме је навело да се после седам пуних година заинтересујем за вучицу Алфу. Чим сам успоставио везу с Моником Брукнер питао сам је : ,,да ли је наша вучица у животу? Јесте, рекла је, срећна је, умиљата, одавно јој се вратило голијско расположење и стекла је велике пријатеље међу запосленима али и псима у азилу. Више сукоба нема. Послаћу вам слике да видите како Алфа сада изгледа. Сад путујем у Швајцарску а кад се вратим позваћу вас да дођете у Ђурђево“, рекла је Моника у телефонском разговору.

Телефоном су ми одмах стигле и фотографије легендарне голијске вучице, сада војвођанске. Мислим да изгледа лепше и боље него пре седам година, али ни идалека као на својој Голији у друштву са монахом Амвросијем.

ГЗС/Миланко Даниловић