председник Удружења "Жита Србије" Вукосав Саковић.
Највећи купци пшенице у свету, Индонезија, Кина и Египат, нису до сада дозвољавали увоз нашег жита због неусклађених фитосанитарних процедура са нашом земљом.
Министарство пољопривреде је, каже Саковић, пре три године кренуло у преговоре за извоз пшенице у те државе, а како каже, разговори су у завршној фази када су у питању Египат и Кина, док су преговори започети са Индонезијом.
"У сталним контактима смо са Министарством пољопривреде, имамо обећања да све иде убрзаним током, и да ће министарство учинити све да током ове године добијемо сагласности за извоз на та велика међународна тржишта", каже Саковић.Жеља српских пољопривредника је да Србија постане значајан и незаобилазан извозник пшенице на међународном тржишту, као што је то успела са кукурузом, каже Саковић.
"Међутим, нема сврхе производити, ако немамо коме да продамо", напомиње Саковић и подсећа да се у Србији сваке године произведе око милион тона жита.
Тренутно, објашњава, Србија нема приступ тржиштима Египта, Кине и Индонезије, али не зато што је наша пшеница лошијег квалитета од неких других произвођача већ, каже, зато што су земље Далеког истока учиниле много на заштити својих потрошача и "закомпликовали" процедуру уласка пшенице на њихово тржиште.
Каже да је оптимистичан и да верује да ће преговори око усаглашавања процедура за извоз уродити плодом те да ће српски произвођачи до краја године добити сагласност и моћи да се појаве у Кини и Египту, а након тога и у Индонезији.
Сматра да је, обзиром да је реч о извозу, потребно снизити бројне накнаде које плаћају произвођаци и извозници у нашој земљи како би српско жито било конкурентније на светском тржишту.
Како би се унапредила трговина и извоз пшенице, сматра, неопходно је снизити и накнаде за превоз жита речним путем, односно, употребу обале, те предлаже да цена коју речни превозници плаћају држави треба да буде један динар по тони житарица, уместо садашњих осам динара.
ГЗС/ Танјуг
