Национални медији пишу о Гласу западне Србије: Нећете веровати у још бољем термину, недеља 18:40 



 

Национални медији пишу о Гласу западне Србије: Нећете веровати у још бољем термину, недеља 18:40
20.09.2019 09:45 | 3 коментар(а)



Чачак - Многи национални медији писали су о Гласу западне Србије као продукцији која је једина из унутрашњости Србије



успела да нађе своје место на медијском небу. Поред тога што ради за велике националне куће ГЗС има и своју ауторску емисију на Првој српској телевизији (Нећете веровати) која креће у трећу сезону емитовања, овог пута у још бољем термину, недељом у 18:40.

Данас на две стране, угледни национални лист „Политика” у свом додатку доноси причу о аутору емисије „Нећете веровати” Гвоздену Николићу.

Човек којем сви верују

Агенција „Nielsen Audience Measuerment” објавила је половином прошлог марта податке о гледаности појединих телевизијских програма за суботу (16.3.) и тада се ауторска емисија Гвоздена Николића (55) „Нећете веровати” нашла на шестом месту са 655.359 претплатника који су је посматрали, доноси Политика у штампаном издању. Са недељном репризом, укупно милион гледалаца. У конкуренцији националних дневника, музичких звезди и ванредног обраћања министра српске полиције.
То није обично већ славно шесто место јер ову збирку прича ствара и склапа један човек, сам. Николић би на својој мешавини нагласака из родних Коштунића под Сувобором и Чачка где данас живи казао: сам к`о пањ у шуми, или сам к`о бабин зуб.
После те незаборавне суботе почастио је колеге у чачанском Гласу западне Србије, чији је оснивач и власник, на брзину узео залогај и кренуо на пут од 200 километара, журећи. Телевизија је од наше планете начинила једно глобално село па смо се тако, путујући заједно на задатак, 10. новембра прошле године на велику вежбу Војске Србије на Пешетри, о мразовитом јутру на пет Целзијуса испод, зауставили код Сјенице у једном селу настањеном муслиманима да бисмо купили неке ситнице у дућану. Продавачица га уздржано пита:
- Јесте ли ви онај Гвозден Николић са телевизије, или сам погрешила?
Није. Нити је погрешио стасит човек у озбиљним годинама, сигурног држања, који је Николићу пришао горе, на полигону где се спремала вежба, и представио се:
- Ви сте Гвозден Николић? Ја сам генерал Драган Паскаш, у своје време начелник Генералштаба Војске Србије. Одушевљен сам вашим емисијама, ниједну не пропуштам.
Често се догоди и да, разним поводима гостујући у овом делу Србије, председник Републике Александар Вучић, стојећи за микрофоном, на погодном месту убаци међуреченицу:
- Је ли тако, Гвоздене?

Дакле, ко је Гвозден Николић?

- Потекао сам из сиромашке куће која је била подељена, лево су били укућани а десно стадо, док је отац превозећи камен запрегом стицао хлеб за све нас. И пружио ми животну прилику да завршим Техничку школу у Чачку. Ту сам стао и није ми жао. Касније сам могао на компензацију да за две седмице добијем диплому неког од нових факултета, али ми није падало на памет. То са сам ја, какав – такав.
Били смо заједно у Грачаници на Космету, у рано пролеће 2001. носећи брашно за српску нејач, и тад се уверили да се ничега не боји. Војници КФОР -а из шведске мисије наредили су нам да не мрдамо из порте али је Николић ипак изашао у варошицу, бележећи камером како живи тај несрећни народ. Швеђани су га убрзо пронашли и вратили у манастир, претећи да ће му узети и камеру и слободу, а он им је кратко рекао: „Но проблем”. Желео је да својој редакцији, тада је био камерман ТВ Чачак, донесе што бољи материјал, али су му на крају вратили тако што је доведен пред одлазак. Године 2008. узео је своју камеру, изашао на чачанску калдрму, најмио једно поткровљље од седам квадрата у Рајићевој улици прекопута градске већнице, и кренуо да прави репортаже. Ваљда ће их неко купити.

Која га вођица усмерава док спрема прилоге и склапа емисију „Нећете веровати”?
- Трудим се да буде испуњена позитивним и поучним животним причама из Србије, оне која постоји и која се неизмерно воли. Та збирка народних исповести и слика из брдовите или уређене српске свакодневице победила је звучне, култне и високобуџетске формате на којима раде десетине и стотине људи.
Кроз његове прилоге корачају остареле дрвосече и сточари са Голије, голотрби малишани из сиротињских кућа, занесењаци који су животе осмислили на свој начин, веште домаћице док пишу поезију поред шпорета наложеног буковином одакле се шири мирис нове гибанице, заљубљени сањари и даровити мајстори који рукама могу да начине све што угледају. И то је једна стара, али доказана врста народног памћења и памети, која и гледаоце у велеградима подсећа драгих боја завичаја, из којег су у опанцима отишли ко зна кад и преобули се у ципеле.
- Увек сам знао да у народу постоји на хиљаде добрих, позитивних и поучних примера, иако нисам мудрац. Ништа нисам измислио већ само отворио неки нови прозор Србији, онај кроз који се не виде фарме и ријалитији. Ово је само делић нормалне Србије која није поклекла пред црним хроникама са насловних страна.
Тако се збило да је, благодарећи Николићевим прилозима, осам сиромашких кућа, од Сувобора до Голије, добило нови кров, уз помоћ приложника. Једном је привредник из Пожаревца, гледајући Николићеву репортажу, дошао на замисао, и остварио је, да сагради кући жени која сама подиже троје деце у приземљуши код Чачка. Нико од њих се раније није познавао. Кућа је на исти начин никла и на имању Небојше Јовановића, „легенде са Мораве”, који је из реке извадио 11 утопљеника и свакога дана живи од онога што заради данас. Ових дана биће укровљена најновија у овом низу, за чобанина са обронака Муртенице. Реч је о сестри и брату, Миљани и Павлу Весовић који су зимовали под лименом стрехом од шест квадрата. Уселиће се за њихову крсну славу, Лучиндан.

Што би рекао Доситеј, живот има и прикљученија. Шта би био без љубави’? Тако су у емисији „Нећете веровати” освануле приче о Милијани Богдановић из Пилатовића код Пожеге и њеног пола века старијег изабраника Милојка Божића. И о Радиши Јовановићу из Трудеља који са две супруге, живе заједно, има укупно шесторо потомака. Каже стари народ: не зна се која је душа срећна, која грешна.
Емисија „Нећете веровати” као ауторско дело Гвоздена Николића почела је на ТВ Прва априла прошле године и до сада је објављено 48 наставка. Иде даље, наравно. У склапању му помажу, као сниматељи, синови Драган, Иван и Јован, и колегиница Милица Папић у монтажи. Кад среде, пошаљу интернетом у Београд и ето програма.
Николић данас у „Гласу западне Србије” има 12 запослених, ова продукцијска кућа ради за канале Прва, Пинк, РТВ, О2 и за Танјуг и екипе су свакодневно на терену, од Колубаре до Лима, то је неизбежно. Гвозден је пуно енергије утрошио и на оснивање и осмишљавање Првог сабора виолиниста Србије, који је у Прањанима под Сувобором одржан од 16. до 18. августа.

-Верујем да је то почетак дуговеке традиције и да ћемо једнога дана по популарности стићи Гучу – каже Гвозден Николић за „Политику”.

ГЗС/Политика (Г. Оташевић)

 











Пошаљите ову вест Вашим пријатељима!
ovde slika


Оставите коментар

Коментари који садрже псовке, увредљиве, вулгарне, шовинистичке или претеће поруке неће бити објављени. Мишљења изнешена у коментарима су приватно мишљење аутора коментара и не одржавају ставове Гласа Западне Србије.

Ваше име:
Ваш коментар:

Спам заштита:

 

Коментари посетилаца (3)

  • LUBO LUCANI      | 21.Sep 2019.07:18 h

    BRAVO.BRAVO,BRAVO...
  • Nenad      | 20.Sep 2019.21:15 h

    Bravo Gvozdene
  • Ивањичанка      | 20.Sep 2019.11:32 h

    Све похвале за овог дивног човека. Нема места у Западној Србији где није стигла његова камера. Захваљујући његовој репортажи наша Придворица и Девићи коначно ће добити пут достојан човека.Ивањица је разуђена општина а какве су зиме на Голији добро знају њени горштаци а и Гвозден који разуме њихове проблеме и извештава о њима.Репортер за 10!



  •  



























     


     

    © Глас Западне Србије
    Жупана Страцимира 9/1, Чачаk
    060 5000 150, 032 347 001

    Импресум

    Статистика сајта:
    Прес: 73.041.212 посета
    Тренутно на сајту: 229 посетилац(a)