Један дан живота на врху Шар-планине 



 

Један дан живота на врху Шар-планине
02.02.2019 14:04 | 4 коментар(а)



Штрпце – На врху Шар-планине ономад је група мештана у мразовитом дану чекала и, по нашим обичајима,

трипут бог помаже, дочекала тројицу пријатеља из чачанског краја. Доктор Александар Лепосавић, научни радник Института за воћарство и један од водећих српских стручњака за малину, био је возач и путовођа, уз њега повртар и сточар на гласу из ивањичког села Радаљево Војо Тошовић и са њима извештач „Политике”.

– Волим ове људе, одушевљен сам њиховом борбом за опстанак и никад ми није било тешко да пређем 600 километара тамо и овамо да бисмо се видели и упитали за здравље – каже др Лепосавић за „Политику”.

Он је био и покретач овог сусрета. Сакупили смо у Чачку стотину нових књига и понели горе у Штрпце, и још даље на Шару, у школу на Брезовици. У пакетима је било разнородно штиво, међу насловима и шаховски приручници које нам је у Чачак, пре него што смо кренули, послао Милан Ацо Милићевић, председник ШК „Београд”, из српске престонице.

Че­до­мир Ни­ко­лић и др Алек­сан­дар Ле­по­са­вић / Фо­то: Г. Ота­ше­вић

Читао је, својевремено, неки запис овог новинара начињен у Штрпцу, срце му заиграло и решио да помогне тој нејачи на врху најјужније српске планине. За почетак, књигама. И помоћи ће још, каже.

– Алал вам вера што сте потегли на оволики пут по недобу, и као људима, нашим Србима, могу да вам кажем само: Хвала – рече, ређајући приложене књиге у својој канцеларији, Чедомир Николић, директор ОШ „Шарски одред”, која има три школе: у Севцу, Брезовици (Јазинце) и Врбештици.

– То је 328 малишана од предшколског до осмог. А друга школа наше општине, „Стаја Марковић” у Штрпцу, има 450 ученика, у варошици, затим у селима Беревце, Доња и Горња Битиња и Сушиће. ОШ „Рајко Урошевић” у Готовуши још 120 – прича Николић.

Средња школа „Јован Цвијић” у Штрпцу држи наставу за 420 ученика.

– Имамо укупно око 1.200 малишана и средњошколаца. У Штрпцу ради и један вртић, али не може да прими сву децу, па ће ускоро у дворишту школе у Јажинцу почети градња другог. Влада Србије даће за то 40 милиона динара – истиче директор.

Шта још има ново у животопису овог снежног бескраја?

– Пољаци из Кфора били су окачили албанску заставу у Јажинцу, па су је скинули, и сад на тој тачки нема никакве. И то нас чини срећним. Мада се историја поиграла с нама: Албанци се одавде селе у Урошевац и претварају се у градски народ, а ми Срби постајемо сељаци.

Војо Тошовић је са обале Моравице упртио хармонику, чије је тајне открио давно као дечак. Пронели смо је и вратили лако, јер нас на административном прелазу у Јарињу нико ништа није питао, и одатле наставили ка најусамљенијем српском насељу у јужној српској покрајини.

А горе, на хиљаду метара надморских, чекали су нас стари пријатељи, жељни дружења. Добривоје Стевановић који држи хладњачу у Штрпцу, професор средње школе у варошици Драган Сталетовић Тесла, светски рекордер у производњи малине Љубиша Ракинац из села Сушиће на Језерским планинама (31,5 тона по хектару), бивши председник општине Штрпце Звонко Михајловић... Сели смо у једну кафаницу овог лепог места од 1.200 становника, Војо је почео са ужичким колом и беше дуго до зоре.

Директора школе замолили смо да заједно банемо у неку продавницу и погледамо нађе ли се макар хлеба за ове историјске искушенике. Један дућан у главној улици Штрпца има свега, пуни рафови. Власник нас моли да га не фотографишемо, али благородно прича.

– Проблем је само са „плазма” кексом, остало имамо – признаје шеретски.

Ба­кал­ни­ца у Штрпцу / Фо­то: Г. Ота­ше­вић

Нисмо могли да их стављамо на живе муке и питамо откуда им роба, али се, Србин не зна да чува тајну, реч по реч сазнало... Дакле: неку робу довозе Албанци, јер се бесплатно лече у болници у Штрпцу, коју финансира српска држава. Даље: ово јесте зимска пустиња, али опет ништа није далеко: до Урошевца 30, Приштине 61, Призрена 34 и Скопља 61 километар. Па долазе и Македонци с робом. Ни шумски путеви нису баш под страшном контролом, ако снег није велики. На кеси од килограма брашна пише: македонско. Одакле им, ако они немају пшеницу?

– Шта ми знамо ко то меље – каже Добривоје Стевановић.

Рекоше нам још да у највећем македонском граду постоји предузеће „Свислајон Скопље” са већинским српским капиталом, та роба има македонске ознаке, остало је познато.

Али, све ове горске јунаке вуче заједничка отаџбина. Чедомир Николић био је београдски студент, па се вратио у завичај. Каже да је за све ове људе Србија богојављење.

Питамо га колико Николића има у Штрпцу. Показује нам руком преко Миљоштице, у варошици, и каже: Сви смо ту, око 20 кућа. У кругу двојке.

Упознао нас је и са супругом Радицом.

– Она је ту, из села Беревце, близу Штрпца. То вам је као Београд и Земун.

Одавде, из овог српског збега сиротиње и нејачи, не одлази се празних шака. У фрижидеру чувам котур шарпланинског сира.

ГЗС / Политика, Г. Оташевић













Пошаљите ову вест Вашим пријатељима!
ovde slika


Оставите коментар

Коментари који садрже псовке, увредљиве, вулгарне, шовинистичке или претеће поруке неће бити објављени. Мишљења изнешена у коментарима су приватно мишљење аутора коментара и не одржавају ставове Гласа Западне Србије.

Ваше име:
Ваш коментар:

Спам заштита:

 

Коментари посетилаца (4)

  • Vlade      | 04.Feb 2019.20:51 h

    Tosu pravi ljudi
  • Vlade      | 04.Feb 2019.20:51 h

    Tosu pravi ljudi
  •      | 04.Feb 2019.20:50 h

    Alal vera
  • Prilike      | 03.Feb 2019.19:31 h

    Svaka cast ! Izuzetni ljudi, patriote,koji vole svoj narod ,uvek spremni da pomognu,bez ikakvog interesa !



  •  





























     


     

    © Глас Западне Србије
    Жупана Страцимира 9/1, Чачаk
    060 5000 150, 032 347 001

    Импресум

    Статистика сајта:
    Прес: 75.938.853 посета
    Тренутно на сајту: 156 посетилац(a)